Зора

3 О Р А

Опет заћута мало а за тим јурну бесвесно вратима изговарајући загушеним гласом : — Ја сам родио! . . . Убићу га, искидаћу га! . . . Милан га задржаваше и готово беше забринут шта ће све из овога да изађе. Већ се почео кајати, што је то јављао. Али куд је он предвиђао да ће ствар узети овакве размере. Он је само хтео да упозори Миту, да ће му син пропасти у рђаво\г друштву и да му напомене, како би гребало наћи начина, да се Стева поправи. За тим је хтео предложити Мити, да сина што пре ожени и онда ће тек постати ваљан човек, и како је све ово што Стева ради, само зато што ниЈе ожењен. Ту је у самој ствари тежиште Миланова рада. Његова жена добро стоји са женом неког богатог трговца из К., па је обећала, да ће наћи „згодну прилику" за њену ћер. — То је сигурна ствар, ја ћу вам наћи одличну партију, само спремајте дар! — рекла је Миланова жена. — Свилена хаљина ти је сигурна! — рекла је жена тога богатог трговца. Жена је дакле издала наредбу своме мужу, да како тако гледа са Митом да се та свар сврши и да Стева узме ту девојку, јер „кад Мита пристане, онда је ствар свршена". Миланова је жена много млађа од њега, али се он ње у толико више боји. Управо по његовом схватању „он је мази као какво дете и неће да јој учини на жао." Како увек тако и сада, он је својој женици морао учинити по жељи и ступити с Митом у преговоре . . . ■ Мита, дакле, јурне вратима и Милан се уплашио, да се сва та комедија, коју он жели да одигра и заврши

пијанком и — свиленом хаљином, не заврши трагично. Мало, те он није био у исто тако мучном положају као и Мита. — Полако о-ва-а-а-ј . . . чекај . . . — једва процеди кроз зубе, а крупан га зној облио по челу. — Нема ту чекање, нема ту ништа више! — виче Мита и промукао и отима се, а није му ни падало на ум, да је само у гаћама и кошуљи. Упаде и Јања у собу и кад виде како се Мита отима да иде некуд, а Милан га вуче узе га и она задржавати, а сва дрхти. — Ку'ћеш као луд у гаћа, да ти се смеје свет по седе косе! викну Јања љутито, јер јој то најопасније изгледаше. Овај разлог као да је на Миту највише утецаја имао, те се узе облачити, а сав се тресе. Он жељаше да се обуче за секунад, али док нађе само чарапе прође неколико минута. Рукав се на каиуту изврнуо и сад га поче љутито извртати, па му од узбуђења не испаде одмах тај посао, и он тресну љутито капут за врата и потпуно малаксао леже на диван. Опег за читавих десет минута настаде ћугање. Милан се прибра мало, па лагано и што кажу „из дубине" започе доказивати како је Стева млад, и како се може поправити. — Не говори ми о лопужи! прекиде га Мита некако потмулим и малаксалим гласом и подиже се те седе. — Чим се роди треба за врат, па о ледине, а не да га гајиш! изговори Мита, слабим и дрхтећим гласом, па опет леже на диван и уздахну дубоко. Милан примаче столицу и седе до Мите, па опет продужи причати