Зора

3 0 Р А

V. Мољах небо да отвори Прозорчиће свога сјаја, Да ми душа свјетлост позна И невиност чистог раја: И отвори свето небо Два дивотна твоја ока, И сјај рајски твоје душе Озари ме са висока . . .

УТ. Кчео сам се теби, душо, Да ми љубав лажна није, Да не љубљах никад јоште Нит се иком заклех прије. Док ме прену, тад, кад тихо Цароваше ноћ дубока, Црн и грдан ноћњи лепгир На крилима са два ока. Он је пред нас на сто пао, Кад се р'јечи бјеху чуле . . . А полако — дванаест сати Удараше с мрачне куле ....

VII. Моја Љубав подигла је Свете храме у самоћи, Ја у њима бдијем вјечно Сваког дана, сваке ноћи. Мени ступа црна Сумња Свештеница овог храма, Па ми шапће, па ме учи: Та је вјера — јерес сама! .Та вјерујем старој друзи, Њене р'јечи слушам тајно А све љубећ', љубећ' тебе Неизмјерно и бескрајно.

VIII. Да сам краљу, ја бих за те Круну, скиптар, пр'јесто дао; Да сам витез, славу своју И- пред ноге твоје пао . . . Да сам рибар, мреже своје, Шум и пјесму, сиње море; Да сам пастир, ја бих дао Б'јела стада, лисне горе . . . Али пјесник, с тајним болом, Стиште само срце своје, Трже мили цв'јет спокојства И пред ноге баци твоје. . .