Зора

ЈЕТРВИЦЕ

јЈ ЕТРВИЦЕ приповијетка из Босне.

Ј- д како нас оно оуна затра и Шрг поништи толике л>уде и њиЋЏ' хова добра, прошло је било не% колико година Многи, што но | бијаху некад прве газде, први људи, опадоше, — а многи, што бијаху теке дућанџије, оживише. Баш к'о канда је потекла била мутна ријека, па неком оборила све до шљемена, а неком нанијела и блага и добра и задовољства. Тако и буна. Одједноч се затрло бјеше толико наших првих кућа и претворило у сиротињу. Не би на све своје прсте мог'о да избројиш, колико их је дошло до торбе и палице ... а све оних староња, што до јуче мишљаху: ко сам ко ја ... ко ће са мном . . . ко ми шта може!. . . А данас — ето. И Гајићи су избројали доста дана од како оно сила божја удри на манастир.*) Све им бјеше пошло низбрдице, би рекао: осташе људи одједноч ама на пустом прагу. У том јаду умре покојни Станко, а оста Тошо са синовима и цијелим домом. Али тек што мину буна и оде онај дим и метеж .. . чо'јеку к'о да пуче пред очима. Не подаде се тузи! Не зајаука шта би од његова мала, већ засука рукаве па ко из младости поче да ради. Па ти сад реци — поможе ли му Бог јал' која грјешна душа. Ено данас Тошо Гајић опет —- Гајић. Газдачо'јек, трговац чо'јек. Наш ти сељак зна само гдје је дућан газдаТоше Гајића. А једва која година од буне. *) Манастир Тавна.

Па радост, па задовољство у кући Гајићевој. Заборавио се стари јад, а нов живот, ново весеље. Подмладио се газда Тошо, па ако му што и споменеш, он махне руком: — Бог узео, Бог и вратио! . . . А прича ти чо'јек. Баш му, к'о аман, ни на крај памети кад му се пороби кућа, запалише дућани а приграбише земље по Јањи, Бријесници и Међашима. Па миран, задовољан. Прије годину двије оженио Лазу, па би сад и Јову. Два сина, два бора зелена, па још ту радост да види очима. Лазу је оженио од Фамилије, од Максића. Невјеста му све'дно к'о његово чељаде, к'о с њим да се родила, да је расла. Свакоме мила. А Лазо и она — да умру једно за другим. — Само теби, брате, желим к'о моја Ружа . . . Ето то толико ... рекао би Лазо брату. А никад да је се сит нахвали. И баш некако у очи Петковшде нађе се у Лазе мушко дијете. Ђед да излуди од радости, аЛазо милује Ружу, баш к'о аман не зна пред ким ће да се прекрсти. И прошло неколико дана. Било, тако, код њих сијело. Крстили Лазиног малог а ту сијело и читава њихова Фамилија. Ту вече помену отац да ће да жени Јову. — Да још и ту радост видим очима, па к'о евети Симеун рекнем: њиње отпуштајеши раба својего Господи! Да рекнем да сам видио своју радост, спасеније . . . И ту се почео жив говор.