Зора

3 0 Р А

— Само желим и свом брату цуру, к'о што је моја Ружа, моја Ружица, моја Ружмаринка. . . вели Лазо а радостан. Сви веле сад ову, сад ону, као кад су — Фамилија, Не да Лазо. — Јок! Ни једна није к'о моја Ружа... ни да јој папуче окрене. Дедер другу . . . * Кад су пошли Гајићеви сватови у Н. по ђевојку, било је у позну јесен. Ту је сила и опрема јер треба цијелом Босном прегазити до двора невјестина. А баш права кита и сватови. Све по пушци и по десној руци што рек'о неки. И прошло је неколико дана док пуче абер — ето сватова. Изиђоше газдаТошо, изиђоше пријатељи, све у сусрет. Нуца пушка сватовска, Бого мој, мислиш читава војска иде. Све звони од пјесме. А по сокацима мало и велико. Весело. И кад се сватови одморише узе ђевер Лазо брата за руку. — Јово брате... Довео сам снаху... Довео сам ти жену . . . Их, болан, сретан си, пресретан! Твоје среће ниђе нема. Злато, брате! Мило Јови. Грли брата и притиска на груди — мило му. А Лазо пун милоште. Аман нико жив да умије тагсо да помилује снаху к'о он. Тјеши је, прича, разговара, а ни да се окрене од ње. Сав сретан што је довео правог анђела у кућу — што је усрећио свог јединог брата. Гдјекад само видиш му тих некакав облачак на челу, али к'о да га руком скинеш, кад га снаха ослови: — Брате! А у авлији звони од пјесме:

„Ђевере, златан прстене, Ђевере, златан прстене! Поведи снаха гиздава На тија вода широка.

Дануле, мори, цануле Ђевере, златан прстене! И сјутри дан у неђељу били сватови, а пошље сватова наступили мирнији дани. Новом невјестом задовољна цијела кућа Гајићева. Задовољан стари Гајић и стара Гајићка. Задовољна Ружа, а задовољан и младожења. Лазо најзадовољнији. — Да пазиш јетрву, вели Лазо својој Ружи... к'о очи у глави да је пазиш ... Ко сестру.. и више. Оно је жежено злато, прави анђео!... хвали Лазо. — Г1ази снаху, дадо, вели матери. Онаке снахе не виђе ље . . . Оно је добро к'о хљеб, јадна. Злато једно. А како Лазо угађа својој снахи, ни Јово јој не угађа тако. Би је дворио да може. Старијима мило, до душеМило и Јови. II. Млада невјестица Гајићева допала се свакоме. Лијепа. Очи су јој велике, тавне, к'о угљен. Над њима црне дугачке обрве, састављене. Носић лијеп, уста румена, малена. И зуби лијепи, па к'о бисер. А стас јој танковијаст, висок. А име јој Милка. Само јој рекоше да некуд чудно разговара. К'о аман да је горда, да јордами; јал' ти је така нарав. И кад иде некуд чудно, па поред Руже баш к'о туђа. А РужаЛазина с њом к'о са сестром. Башјој гледа сваку вољу,жељу, радост. Зна да јој тешко, да је далеко од дома од рода. Мисли Ружа по себи. у