Зора

18

ЈЕТРВИЦЕ

А у дому Гајићевом измијенило се много свијета. Сва Фамилија .обишла нову невјесту. Честитају. Таки адет. И у томе наступила већ и јесен у велике. III. Од како је био пилав (свадба) у кући Гајићевој, оплакала је Ружа много дана и ноћи. Крила је сузе по стотину пута, но једноч тако затече је мати Лазина. — А шта то, шћери ? чуди се она. — Шта је па плачеш, душе ти... вели она. Кажи наји, очи моје... — Ништа, најо... вели Ружа, а суза за сузом котрља јој се низ оне лијепе и румене образе. Не вјерује наја. — Ништа мојих ми очију, најо... Па пригрли дијете и поче да га љуби, а сузе никад стати. Али наји не рече ниигга. И тако по сто пута наиђу јој сузе, па ни сама не може да устави ту силну бујицу. Осјетила Ружа да јој Лазо ни налик на оног. Осјетила да му никад није на очима к'о некад што је била. Па и кад разговара с њом, к'о преко срца. А кад се осами облете је мисли баш као насртљиви лептирови. И сјети се тако оне хвале, оне љубави, оне милоште Лазине. Па је стисне око срца нешто хладно, као да га је сама гуја опасала. А то нају бацило у бригу. — Не свиђа ми се Милка, вели једноч свом Тоши. — Некуд туђ инсан. — Јес', вели он. — Некуд к'о да и није невјеста... Не држи се. — Е јес', ја. Тако разговарају.

— А Лазо је пази боље нег своју Ружу... опет ће свекрва. — И дворио би је да може . . . К'о аман да јој Ружа није ни близу . . . — Зар Ружа ?. . . вели стари. Не дирај ми у Ружу, матора... Ружа је злато. — Баш злато ... Баш злато, ја... потврђује наја. И прича Тоши. Но тако је то било у јесен, па тако и пошље. Како су протицали дани није се ни осјећало са свим. Вечери, сијела, разговори насташе с дугим ноћима. IV. У сред те зиме завлада нека зараза по вароши. Поумира свијета мноштво и страх завлада у свачијем срцу. Мало, мало, па си могао чути како на торњу зазвони на једну страну, док истом чујеш: умр'о овај јал' ти онај, а знаш да си се на два дана прије сњим јал' срео, јал' сједио, јал' разговорио. Па те прожма к'о нека леденашипка некуд на лијевој страни. Страх. А једног дана у богојављенској недјељи разбоље се Јово Гајић и паде на душек. Узнемири се 'сва чељад. Усели се наједноч жалост и омарина у весели дом Гајићев. Родитељи суморни, тужни, а Лазо да свисне за братом. А Јово клонуо на душеку па само гледаш кад ће да душу пусти. Неки огањ осуо се по цијелом тијелу његовом, а уста сува, очи мрачне, мутне. Забрањено ући у његову собу. Зараза. — Ко буде с њим ноћивао и дотицао га се, нек не мисли више на свој живот — говораху. Скуп је живот сваком у таким приликама, рођо мој. Је ли само колера јал' ти друга која зараза, угину