Зора

3 0 Р А

19

у срцу људском сви осјећаји; зацари се у човјеку само брига за собом самим. Заборави све, друго." Мајка отискује од себе своје рођено одојче. А Јови Гајићу све горе, све горе. Лијечник све већма забрањује. Но од како је Јово Гајић пао на постељу, Ружа Лазина не одмиче се од њега. Срцејој се следило зањеним ђевером, па и ако очима својим гледа и у своју смрт, не може да се растави од њега. Она га по све ноћи чува, лијечи, хлади, његује. А нити да унићи Лази ни родитељима. — Ја ћу, вели, сама .... И страх још већи у кући Гајићевој. Мало, мало, па чујеш гдје зазвони на торњу. Или чујеш гдје ти вјетар нанесе оно испрекидано и тужно „Свјати Боже" . . . И једне вечери Ружа малакса, клону. Осјети како је кроз тијело прожимље час лед, час огањ. Руке јој изнемогоше, кољено задрхта. И прострије себи душек близу онесвјеслог ђевера. Леже.

Тај исти дан Милка, млада невјеста Јовина, запреже кола и пође на пут. Ни Јови ни Ружи не рече ни збогом, већ сс уви и по највећој зими крену родитељима. А смрт, као каква оштра коса што савија траву и цвијеће, тако је косила од куће до куће, старо и младо, мушко и женско. Лазо Гајић да свисне за братом и женом. Но као да је анђео спасења дотакао се и дома Гајићевог: једног истог дана подиже се и Јово и РужаА с тиме мину зла судбина изнад дома њиховог. * — Ружо моја, анђеле... говораше Лазо својој Ружи. — Ниђе те нема, анђеле . . . Ти си ми спасла брата, спасла нас . . . спасла овај дом . . . Опрости што мишљах за којекога- да је бољи од тебе ... срећо моја . . . . Ниђе тебе нема, твога срца, твоје љубави . . • Благо мени с тобом . . .. II дуг пољубац пун захвалности и среће паде на блиједе али осмјехнуте усне Ружине. Илија 3. С. . ' --^1 -\'- ј „

* * *

листала гора и цветао крин, Трава се пољем зелени, А лугом мирише свежи рузмарин, И игра се лептир шарени.

Враћају се ласте у негдашњи стан, А лахор с цветом тајно шумори, Буди се живот давно успаван, Олјекује песма у гори. 1897.

Сунце из мртвила васкрсава свет . . . Само роб презрени још спава! Њега не буди ни песма ни цвет Већ олуј, бура, грмљава! Сокољанин.