Зора

2

^АЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО / — Приповијетка из Мостара — 0 р . е т. Т> о р о в н ћ —

»нустила се башча управо до Неретве. Високе и гранате |јс> воћке пружају се дуж ње са двије стране, између чијих грана стидљиво извирују рујни плодови а на неким мјестима и по које гњездашце птица пјевачица, које од ранога јутра па до мркле ноћи пјевају умиљате пјесмице, несташно скакућући са гране на грану. Испод воћака нађикала је густа трава, а мало даље виде се лијепо окопани оџаци 1 ), гдје расте главати купус, грашак, лук и друго поврће. На дну башче има једно чистије мјесто, обрасло фином дјетелином, а испод њега по ситноме, бијеломе пијеску запљускују валови бучне Неретве, која вјечито шуми, журећи се далеко — у крило бескрајноме Јадранском мору. Ту, на тој дјетелини, сваку вече, пошто би мујезин укујисао и правовјерни отклањали акшам-дову, састали би се пет старијех јарана. Обучени у велике, широке чакшире, заогрнути џубом, а са великим турбанима око главе, прекрстили би они ноге и гладећи бркове и браде, разговарали би се о свеме и свачеме. Дуги чибуци, са правим ћехлубарским такумима на врху и великим земљаним лулама при дну, били су им увијек у рукама, а више њих се колутао провидан дим и исчезавао у ваздуху. Осим тога обично је поред њих стајао и велики кахвени ибрик, те би сваки час точили кахву у мале Филџаниће и присркивали. Најстарији од јарана ЈусуФ -ага ') леје.

имао је, можебит, око осамдесет година. Био је дугуљасте главе, која је, — пошто је коса увијек била обријана, — изгледала као јаје; густе обрве наднијеле му се над упалим граорастим очима као каква стреха; нос му велик, сличан патлиџану; уста широка, бркови овелики, а дуга сиједа брада спушћала му се до половине прсију. Глас му дебео и крупан, као да ислази из проваљене бачве, а ако је говорио што год јаче, није могао а да оне око себе не упљује. Други је био Муј-ага, мален и сухоњав старчић. који је сваки час кашљуцао. Његово лице било је жуто и осуто ситнијим и крупњим пјегама. Под носом није имао бркова, него неколико длака, што су стршиле као у мачке. И брада му је била ријетка, што 'но кажу, да кроза њу можеш виђети деветера небеса. Његовајеглавна врлина била, што није много говорио, — није му дао кашаљ. Далеко друкчији од прве обојице, био је Махмут-ага, трећи јаран. Висок, да би могао с неба тахране докучити, а танак као трстика. Он није носио турбана, него је имао на глави црвени Фес, са великом мавеном китом. Нос му бијаше као орловски кљун ; очи јастребасте, малене; бркови смеђи; уста страшно велика, а кад их отвори, виде му се само два зуба и то један предњи и један очњак. Због тога је и шушкао при говору. А он је баш највише и говорио, па и то већином хвалећи себе. Хтио не хтио, вјеровао му или не вјеровао, — морао си га пажљиво слушати, ако хоћеш, да си с њиме у љубави. Све што је причао, причао