Зора

3 0 Р А

3

је озбиљно и с таквим увјерењем, да му се мораш дивити. А ни двије ријечи нијесу му биле истините, те због тога, осим његових јарана, ријетко који да му је вјеровао. Четврти Салих-ага и пети Мемишага били су браћа. Обојица су била налик један на другог : крупни, дежмекасти, великих глава са великим брковима и дугим брадама. Обојица су радо шутили, али по каткада могли су врло много да говоре. На свакоме састанку најчешће је почињао ЈусуФ-ага. Он је обично претресао све оно, што се догађало у Мостару и околици. Обично би почео са најситнијим ситницама, као на примјер: — Омбашићу се јуче отелила крава. Теле му, кажу, големо. — Јес' колико друга два, — вели Мемиш-ага. — Јес', валахи, колик' четири! — упада Махмут-ага. А тада би мало по мало почели да прелазе и на крупње ствари, све док би дошло до најкрупње — о војсци. Ту је опет Салих-ага знао понајбоље да прича. Он би почео са Русијом, па би обредио сваку државу напосе, говорећи како је свака „слаба". И тек кад би дошао до Турске и Султана, тад би се одушевио. Хвалио је Султана, хвалио је Стамбол, хвалио читаву војску и понаосеб разне паше, миралаје и кајмекаме. У тим тренуцима он није могао да остане миран, него је непрестано скакао и викао, док му најпош.ље глас не промукне. А они су га спушали са необичном пажњом. Сваки упро очи у њега и гута му ријечи, па чак и Махмут-ага; само по каткада, кад би Салих-ага што год „крупно" избацио, промигољио би се он на свом мјесту и гледао, да и он може испричати

што год још крупње. Но и он би се опет смирио и даље слушао Салихагу, те кад би овај довршио свој говор, тад би са осталима хвалио Султана и остало. У очима свијех јарана, Султан је био највећи човјек на свијету и све, што је његово и од њега, поштовали су, као да је то у Корану записано. Неколико пута борили су се они за њега и то јуначки, храбро, како само знаду да се боре они, које је кршна Херцеговина у своме крилу одњихала. Чак су се окушали и са јуначким Бошњацима, кад се они^под Хусеин-капетаном побунише противу Султана и Османлија. Уз јуначнога Али-пашу Ризванбеговића и још неке Херцеговачке муселиме, придружише се и они и вољни су били да се бију са сваким, који је само могао да дигне глас против Султана и браће Османлија. (Јер, не гледајући на народност и језик, ове наше аге, ради вјере, вољели су Османлије као праву браћу.) Са Бошњацима, које је предводио Туран-бег Сарајлија, окресали су се код села Брњакова и разбили их, а кашње су се побили и код Стоца. У Стоцу су се, са Али-пашом затворили у тврђаву кад их их је опколилавелика војска Златара Сарајлије; но и ту сретно прођоше. Најпошље, кад је покорена сила Хусејин-капетанова и кад је Алипаша постао господар Херцеговине, они су се повратили у свој Мостар и ту опет живили мирно, као и прије. Сви јарани радо су се сјећали ових бојева, ђе су се показали Султану као вјерни и одани синови, а гдје су у.једно стекаи наклоност Алипаше. Махмут-ага радо је причао читава чудеса од јунаштва, што их је починио, — ма да му иначе ни пушка ни саб.тва не бијаху најмилије.