Зора

4

разорено гнијездо

— Једном, — прича он, — ја баш пош'о да обиђем стражу, кад СФендум бенум (ту Махмут-ага превуче палцем и средњим прстом испод бркова) иђу три уходе из Сарајлијине војске, па све нешто загледају око града... А ја ти, не будавши лијен, потегнем малу пушку, па и не никшанећи одапех. Пуче пуста пушка к'о гром, а они сва тројица падоше. Потљен ти ја пођо' да и' прегледам, кад једноме зрно прошло кроз главу, другоме кроз прси, а трећем изнад трбуха... Е, зар то није јуначки? — Јес' јес', — иотврђују му јарани, као да су све то својим очима гледали и баш сениједан не показа, да му не вјерује. Тако су они проводили увијек, па нико да се нађе, да их узнемири или да ма и мало поремети њихово уживање. II. Махмут-ага живио је иначе врло лијепо. Имао је лијепу кућу, уз коју је била омања башча, а у кући пуно свега и свачега. Ту велике собе, по којима су прострти фини ћилимови; ту лијеп хамам, па разно посуђе, па све — агински. А најљепше у кући што му је било, то је његова јединица — Емина. Дивна ђевојка, као најљепша хурија, што у џенету правовјерног дочекује. Витка стаса као севлија; лица бијела као снијег; дуге косе, која јој се у двије плетенице спушћа низ леђа до ниже паса; крупних обрва; црних и ватрених очију; правилна носа и малих усташца. Бујне јој дојке отскочиле напријед, па се бијеле као млијеко испод оне танке ћерећели кошуље. По кошуљи обукла је јечерму од финог кумаша, а испод јечерме свезала је дуге, атлазли димије. Главу је повезала са новом Стамболском јеменијом, а на ногама јој жуте, златом извезене папуче-

Кад иде увија се као танка трстика пред несташним. вјетрићем, па ти се чини, као да не стаје на земљу; а кад говори, чини ти се, као да слушаш жубор бисерног поточића, — тако јој је глас умиљат и сладак. Свакоме момку довољно је било да је само једанпут погледа, па да заборави сам на се. Чини се, као да је била чаробница, што обанђија човјека, те изгуби памет и не зна шта ради... И није да се десило тако само једноме момку. Било их је много. Али она никад ни једноме не даде знака, да се поузда, е ће бити његова. Махмут-ага био је занешен за њом. Њежнијега оца тешко да је и замислити, а камо ли наћи. Како је остао удовац доста млад, то сву своју милошту пренесе на своју јединицу. Оженити се поново није хтио, јер се бојао, да би маћеха Емину мучила и злостављала. И нико не би могао познати онога Махмут-агу између јарана, кад је код куће. Он обично у чаршији купи или воћа, или што друго, па носи кући. За вратима га тада дочека лијепа Емина, обавије му руке око врата и пољуби га у оба образа, а а он њу у чело. По томе обоје оду у собу и он јој даде оно, што јој је донио. — Ево ти, — вели, ■— па се забављај. А затим је сједне поред себе, па је притисне на очинско срце и љуби,љуби... Често путаон сеу оваким приликама разњежи, да му сузе низ образе полете и тад би их Емина утирала танким рукавом своје кошуље и љубила га онуда, куда су сузе текле... При вечери опет он је њу залагао и питао као дијете, а и онаје њега непрестано нуткала. Пошље вечере, опет би је узео поред себе и натјерао је да пјева.