Зора

3 0 Р А

29

жити богатство храмова. Ја само желим да напишем указ о величанственом и свечаном пријеносу посмртних остатака моје мајке Зефоре у гробницу фараона, и други указ о ослобођењу моје драге Беренике из затвора. — Паметно мислиш и заповиједаш, одговори му главни жрец. — За испуњење тих заповијести све је већ приправљено, а указе ћу сад написати. И када их ти будеш дотакао светим прстеном фараона, ја ћу запалити ватру да огласим народу милоста твојој милој Береники— слободу и љубав. Уђе и. најславнији љекар из Карнака. — Горусе, рече он, —ја се и не чудим толико твојој бљедоћи, јер је дјед твој скоро у гробу. Он, цар царева, није могао да поднесе, дјејство силнога лијека, за који сам се ја толико дуго уздржавао. Код њега је сад остао само помоћник главног жреца, како би му, чим издахне, смакао свети прстен и донио теби у знак неограничене власти. Али ти све више и више блиједиш, Горусе! . . . рече он. — Прегледај ми ногу! зајеча Горус и клону на столицу, чији су наслони били израђени на форму јастребових глава. Љекар клекнув на кољена, осмотри ногу и диже се запрепашћен. — Горусе, рече му полако — тебе је ујео врло отрован паук. —• Хоћу ли умријети? ... И да ли одмах?једва чујним гласом прошапта Горус. А по том додаде: — Хоће ли то скоро бити ? . . . Говори истину . . . — Прије, но што мјесец зађе иза оне палме. — Ах! тако ! . . . А хоће ли још дуго Рамзес живјетп ? . . — Зар ја знам . . . Можда ти већ и носе његов свети прстен. Баш на то и уђоше и министри са готовим указима. — Слушај! викну Горус, ухватив га за руку. — Ако би ја издахнуо овога тренутка, да ли би ми испунио жеље?

— Живио до старости твога дједа! одговори овај. Но кад бих ти чак, одмах за њим предстао на суд Озириса, и тада би био испуњен сваки твој указ, макар само ако би га ти дотакао светим прстеном фараона. — Прстеном! понови Горус. — Ах, али гдје је он ? . . — Рече ми један од дворјана, шану командант војске —да велики Рамзес испушта већ пошљедни дах. — Јавио сам моме помоћнику, рече врховни жрец — да онога тренутка, кад срце престане да бије, скине свети прстен. — Благодарим ти! . . . рече Горус. — Жао ми је . . . ах, како ми је жао . . . Но, уосталом, нећу ја сасвим умријети . . . Остаће послије мене благослови, мир и срећа народа . . . Моја ће Береника добити слободу ... Да ли ћу још колико бити у животу ? . . . упита љекара. — Смрт је од тебе на хиљаду војничких корака, забринуто одговори љекар. — Нншта се баш не чује, нико не иде отуда? једва упита Горус. Свуд наста гробно ћутање. Мјесец је се приближавао све више тамном врху горостасне палме и већ јој је додиривао лишће на врху. Ситнп пијесак у пјешчаноме часовнику падао је и тихо шуштао — Је ли далеко сад? упита Горус. — Осам стотина корака, одговори љекар. — Па кад је она тако близу, далиби ти био у стању да све указе додирнеш светим прстеном кад би ти га сада донијели ? — Дајте указе, рече нашљедник, ослушкујући да ли не иде когод из собе, гјде је Рамзес лежао — а ти, жрецу, обрати се љекару — кажи ми тачно колико ми још остаје да живим, како бих могао бар поткријепити једнно за мене најдраже указе. — Шест стотина корака, прошапта љекар. Указ о смањењу порезе народу и посла осуђеницима испаде из руку Горусових на под.