Зора

42

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

краљевине споља и изнутра, онаку какву је задесио оних дана. И поред, донекле јасне, једностраности ове књижице, с које не иде у ред других Царевих путописа, и резоновања о понеким опћим стварима, која истичу фељтонски карактер и публицистички елеменат у њему, ми ову књигу ипак читамо у сласт. Ондје гдје бисмо замјеркли писцу, којег познавамо увијек само као умјетника, онојасно описивање својих политичких исповијести, ми се ипак одушевљавамо идеалношћу оних назора и топлотом којом се помињу. Човјек идеалиста, испуњен живим српским и највећим узорима, осјетљив за све што је велико у његовом роду, напушта нагло улички хаос оних дана и лута по забаченим крајевима биоградским, тражећи да иозна и себе и нас с корифејима наше књиге, с правцима и прослављенпм родољубима српским. Прелази и у Бугарску, истина, с најљућим шнел-цугом кроз свој путопис, преко наше жалосне Сливнице, у метрополу сусједне кнежевине, но одлази из Софије, не забиљешшши ни најпотребнпје, и преко Загреба враћа се у своје родно Приморје. — У овом дијелу књпге као да је ппсац заморен, види се некуд без свјежине, без интереса за оно шго бисмо оданде хтјели да сазнамо баш од Марка ЈДара. С тога би могли чисто да се покајемо што смо уопће ишли за њим онамо и што: не остадосмо при онпм једрим и свјежим утисцима, пгго их за својим спмпатичним чичероном стекосмо на ушћу Саве, да г. Цар није познат као једне врсте аматер-апсолугиста, који чешће намјерно обилази и шаблон и правило, само да вјерније забиљежи свој утисак, своје } г спомене, своје угодности, неугодности, своје симпатије и т. д., а у чему и лежи баш једна страна његовог књижевног темперамента, која му некако, често пута, лијепо доликује. А-*.

Стзе жалости и сузе радости, слика из сеоског зкџвота, написао Димитрије М. Лешјании. Београд. Шпгалгпарија Петра К. Танасковића. Пошто гром пуче и на мјесту уби сиротну жену Милунку, њезина кћи Радунка остаде у свијету без икога свога. А пошто у свијету има и добрих људи, то се нађе сеоски попа, који Радунку узе к себи п заволи је, као да је од његова срца. Мало по мало, па се Радунка заљуби у момка Милана, који се још прпје заљубио у њз' и — узеше се. 11>их двоје живили су да не може љепше, а врхунац среће био им је, кад добише сина. Но гдје је среће, има и несреће, те тако и ово дијете разболи се па умрије. Радунку је ово поразило, а Мплана још више; он се Даде пићу п сваки час бивао је гори п несноснији. Чак се није могао поправитн ни тада, кад му се роди друго дијете. Радунка је ово донекле трпила, но кад јој једанпут додија, она зовне некаква крвника Јанка, који убије Милана. И кашње, кад се већ дознало за убијство, Радунка се препаде да не буде „робијашица," те са својнм дјететом скочи у једну провалу, гдје је након дужег времена нађоше неки људи и -саранише изван гробља. То је садржина ове приповијетке, или, како писац вели, „слика" из сеоског живота, те мислимо, да се већ по томе може познати, да је поникла из маште једнога почетника, коме је ово први рад на пољу приповијетке. Но због тога, што смо унапријед увјерени, да му ово неће битн и пош/кедни, вољни смо да о њему опшнрније проговоримо. Код овога писца највише нам у очи упада то, што не имитира Веселиновнћа онако слијепо, као што то чине многи млађи приповједачи српски, ма да се п он у неколико угледа на њега — у употребљавању многих непотребних дијалога. Причање му је кад и кад лако, а каткада