Зора

3 0 Р л

натегнуто и развучено. Но, штоје најгоре, он ни издалека не познаје живот, који на.м слика; не познаје га ни онолико, колико га познају многи бољи и слабији подражаваоци Јанкови, а камо ли сам Јанко. Шегова лпца су нам страна; то су варошани у сеоском одијелу, који говоре онако, како кад писац хоће, а не као и други сељаци. Да наведемо само један примјер са стр. 27. Милан пита Радунку, да ли она има момка, а она одговара: — Имам \ ... а тај си момак ти ! . . . Ја на тебе мислим; ја за тебе радим и живим; па ако ме још и ти оставиш, онда ни мени више живота нема . . . Није ли ово управо театрално!? Зар нам не изгледа, да је она читала све модерне романе, па говори онако, како је из њих научила . . ! А камо она стидљивосг сељанке •— ђевојке, или Српкиње? Камо онај њезин прости али лијепи, чисти говор ? Или зар она није као и остале њезине друге, зар је нешто друкчија? Но слушајте само како говори на стр. 59. када хоће да скочи у провалу, те кад говори дјетету: — Ти семрштиш? . . Ти ми недозвољаваш?. . Је ли, чедо моје, и ти ми не одобраваш да робујем, — не одобраваш ми да се растајемо? . . О срећо моја! . . Успомено живота мога(!?) Или (на стр. 60.) гдје чак и философира: — Боље је с твојом мајком вјечно заједно живити од овога часа, него ли се тако мали и нејак мучити у свијету овоме; који је кратак, који је пун зала, у коме се одмах иза правде неправда крије, иза доброте зло провирује.. . Држимо, да није потребно наводити вшне примјера, те да већ по овоме може

пресудити, да гшсац никад није завирио у село, .нити је долазио у додир са сељацима него их само из виђења познаје. Па и у цртању карактера, писац је био врло слаб. Милан, онако диван момак, постаје нам кашње веома одвратан ; он се пропије, а сваког пијаницу морамо презирати, па макар се он и од жалости пропио, у што ми веома сумњамо, јер и ако је жалосно изгубити дијете, он, као млад човјек, није могао изгубити и наду да ће му се опет родити син, као што ' се кашње заисга и догодило . . . Но још нам је одвратнија Радунка, коју ггасац толико симпатише, да је назива и мученицом. Та сви знамо, како је она волила свога Милана, — па ипак је била у стању да зове лопова, који ћегаубити. Зар то није гнусно, подло и прљаво од једне жене ? И зар таку жену — убијцу смијемо жалити кад онако сконча? Никако ! Она је и горе заслужила! Једини поп и попадија што су добри и честити, но ми их од срца жалимо, што су запали у овако рђаво друштво. Оволпко нађосмо за потребно да рекнемо о овој „слици", а мислимо, да ће наш г.писац,схватајућинамјеруових редака, примити ове пријатељске напомене к срцу, и други пут нам пружити много љепшу и вјернију слику; јер према овоме, показује невјештину у најелементарнијим правилима прпповијетке. Лежи ли томе разлог само у то.ме, што је писац почетник па их не зна примјенити, или што их није никако научио студирајући наше писце, представнике оног правца у причи, — или је томе најпослије сав узрок у слабом таленту његовом, то се не да у први мах рећи. Први метак може каткад и да не погоди, али да рука буде некад ипак сигурна. Риск.