Зора

3 0 Р А

ОцЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

Поротпик, гласник кривичних догађаја и суђења. Уз сарадњу српских правника и књижевника уређује Милан Ст. Марковић. Година I. Број 1. Биоград. Штампарија Мите Димитријевића. 1898. г. Стр. 40. Предузећа овакве врсте нису новина у нашој књижевности. Криминалиа Библиотека , коју је издавао Аксентије Мијатовић у седамдесетим годинама, почелаје низ књижевничких издања, којима је, више мање, био циљ, да различним крвавим страхобама драже нерве простијих читалачких кругова. И та је библиотека имала свој план, као и многе друге, али је он тако мало казивао, као и садржина написа, који су у њој нзлазили. За њом је, послије више година, дошла Црна Библиотека , у којој су, поред више безначајних књижевних криминалитета, биле шгампане и двије приповијетке, једна пок. Манојла Призренца, а друга Пере Тодоровића, које су вјештом обрадом унијеле доста свјежине у ону трулеж поиздохватану из разних пљеснивих углова већином њемачке књижевности. Али нити је прокопсало прво, ни ово друго предузеће, ма колико да је овоме другом и реклама била при руци. Читаоци су сами осјетили монотонију те књижевне врсте, па ма на како разне начине да се она служи. Те су библиотеке, послије, замијењене издањима појединих дјела, од којих су нека, чему се није чудити, имала и спољњег успјеха. Па, ипак, као да је и томе прошло вријеме, јер се тим престало, а почело се с новим срествима. Чувена чачанска парница била је повод да се покрене Хајдучија , коју издаје Пера Теодоровић, и у којој се, потанко, саоштава цио тај занимљиви процес, а мање и незнатније појаве исте врсте биле су претекст за издавање илустрованог Полицијског

Гласника , који би за Биоград требало да буде, од прилике оно, што су за Лондон или Њујорк тамошње РоИсе ]\ т елт8. Уз ова два пошљедна дошао је и Поротник , који је покренут као нобочни орган правничком часопису Браничу. У каквом је специјалном циљупокренут овај нови гласник може се видјети, или требало би да се може видјети из позива на претплату. И одиста, тамо се и каже: да се у овоме гласнпку неће доносити т.зв. „криминални романи или приче, које су се почеле и код нас ширити, а које су, ако не од штете за естетични укус и опште образовање, оно извесно без сваке користи."' Мјесто тако штетних написа, — Поротник ће доносити обраду само оних „кривичних догађаја, који су се заиста десили, који су кроз судницу прошли, који се у архивским актима чуваЈЈ', а у књижевности обрађују и публикују". Оваку намјеру г. Марковић образложава тим, што, вели, „ни писци, ни песници, при најсјајнијој моћи свога уобразиља, не могу измислити оне догађаје, који се у природи развијају, ни нацртати оне карактере, које живот у свима својим појавама, добрим или злим, на површину избацује". Мени се чини да је потребно мало више заусгавити се код овакве класификације, или, још боље, код овакве збрке, каква се види у подјели, коју је г. Марковић желио да учини. „Криминалне романе или приче" он на кратко оглашава као штетне и по „естетични укус и по опште образовање", а „криминалне догађаје, који су се заиста десили и кроз суд прошли", он сматра не само да су од „великог значаја за изучавање кривичнога права", већ као што на једном мјесту прије тога вели, „то је студија пуна интереса и поуке за правнпка и судског лекара, за филосоФа и педагога — то је богат извор студије у праввичком и психолошком погледу." о