Зора

82

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

Да је ово разликовање погрјешно, то је тако сигурно као што је неоспорно да је то новитет на који г. Марковић има право патернитета. Јер ако су криминални романи или приче заиста штетни по естетичко и опште образовање читалаца, онда би било врло чудно, а не мање, врло тешко моћи указати на ма какав доказ или разлог, зашто у толикој истој мјери не би у тим истим правцима били штетни и белетристички обрађени криминални догађаји, који су се збиља догодили, о којима се спомен чува у актима по архивама, и који су прошли кроз суд? Откуда би то могло бити разлика у пошљедицама само због тога, што би се ток једног злочина испричао по судским актима, или, у другом случају, сасвим слободно, без њих. За читаоца је у ствари, са свим свеједно, је ли се догађај, који се прича, десио или није. Читалац увијек претноставља да се догађај или десио, или — што је за утисак на његов морал једно исто — да је могућан да се може, или да се могао десити. А за. његово интересовање главна је обрада. Та обрада, пак, зависи од пишчеве даровитости, који је, у случајевима за које пледира г. Марковић, ма какав истражни судија, секретар или писар, са више или мање способности да се задуби и да умотри све мотиве онога што се десило, а у осталим случајевима он је пјесник, приповједач или романсијер, који догађају, десио се он или не, даје згодну Форму а са описом и анализу, која за нас и представља поглавиту вриједност испричанога. О томе, да ли се сам догађај десио, или, да ли се десио баш онако како нам се прича, за нас је са свим споредна ствар, те је, отуда са свим споредно и питање: да ли се доиста догодило и кроз редовне судове прошло оно што нам Едгар Ален Пое прича у новели Злочии у улици Морг, Тајни Маријв Рооке или Достојевски у Злочипу и казни. Неоспорно је, пак, да има и таквих случајева, да ће опис каквога

догађајадати поводада читалац размишља не толико о његовој аутентичности колико о његовој вјероватности у опште. То су случајеви, кадјезлочин или сам по себи и сувише неспретно смишљен и изведен, или га је неспособан и рђав описивач (није згодно назвати таквог човјека књижевником) тако представио, да се губи сав интерес читаочев. Згодан примјер за то била би трећа и пошљедња прича у овој свесци Поротника , чији се догађај, како нам се вели, десио пре извјесног времена у Јужној Угарској. Злочин који се прича у овом напису под насловом Сте ће јарко проказати сунце, и ако се доиста десио, истрагом утврдио и кроза суд прошао, тако је над сваким поређењем неспретан и писан са таквом оскудицом и најлошије и најбаналније репортерске вјештине, да читаоцу збиља изгледа невјероватно глуп и немогућан, и, у исти мах, један деманти онога, што је г. Марковић рекао без ограде за криминалне догађаје, који су се заиста десили и судским актима утврдили. Занимљиво би било знати, о каквој је користи за читаоце мислио уредник ПоротшЉа кад је свој угледни број украсио саопштењем овога догађаја из Јужне Угарске. Аутентичност кривичног догађаја, дакле, нити је, нити се може узети као мјерило о вриједности дотичнога списа нп у ком погледу, па ни у погледу утјецаја цијеле те врсте књижевности на морал и на интересовање читаочево. „^аз вкћ ше ип<1 шеша1з ћа4 ћедећеп „1)аз а11сш тегаНек ше". Да ли, пак, криминална литература у опште подиже и кријепи, или подрива и слаби морал друштва, то је питање засебно, у које ја и немам намјере подробније улазити. Ако се у начелу призна, да област књижевних мотива не треба сужавати искључивањем криминалних приједмета, онда је и на питање о вриједности те врсте литерарних објеката већ тим самим дат одговор. Што се мене тиче, ја