Зора

173

те који је сам изабрао да о њему говори ? У том случају критичар постаје прави сарадник писца, о којем говори . . . СгШса зсггр^ог, аМИиз зсггрГогг. Али — довикнуће можда когод — ти дакле хоћеш да критику сведеш на питање личне симпатије, или антипатије ; ти хоћеш да укинеш свако опште правило, и да критичарски посао сведеш на просто тумачење личнога утиска! На овако питање дало би се много што шта одвратити; ја ћу се, мјесто свега, задовољити с једним упитом: зар су сви проФесори анатомије вјешти анатомском ножу ? зар су сви доктори права ваљани правници? Причају за чувеног Ђорџа Кастриота (Скендербега), да је имао сабљу димишћију, која је кадра била да једним махом одруби главу и најкрупнијем бику. Кад падишах (не знам да л'је то био Мурат или Мехмед) дознаде за ту баснословну сабљу, он поручи Скендербегу да му је пошаље на дар, што овај благородни душманин заиста и учини. Али гле невоље! Кад султан први пут замахну сабљом, не мога да пребије шију ни у осредњег вола, те се он потужи како га је Ђорђе преварио. „Нијесам, одврати Скендербег, али ако послах падишаху сабљу, задржах за себедесницу руку". * Морал и поука, што се из свега овога изводи, јесте ова: критичар не мора носити увијек у џепу један те исти аршин и са њим мјерити све продукције човјечјег духа, без разлике. Међу оне двије три стожерне мисли, које се у Монтењевим Есејима , као неки Т^еИтоШ', сваком приликом понављају, спада и та, да човјечји суд мора на силу бити неизвјестан, пошто на свијету ништа није непомично, ни људи ни људски

појмови, те да су мисао и њен објекат подлржни непрестаној плими и осјеци. „хЧоиз ботшез тоМез е! поиз ји^еопз еп е!геб тоМеб", додао је са своје стране Сент-Бев. 14, у истини , како би књижевна критика могла да успостави за се буди какав кодекс и уза њ правила за његову практичну примјену? Књижевна се дјела нижу, додуше, пред зрцалом наше душе; али пошто је поворка дуга, ужасно дуга, зрцалу остаје времена да потамни, да се предругојачи, и кад се случајно нека књига опет преда њ врати, слика што се у њему огледа није више она од некада. Нема, ваљда, читаоца, који то није осјетио. Ја сам у својим ранијим данима обожавао романе Золине; данас се дивим јуначком прегаоцу за правду и хуманост, али његове романе не могу да сносим ; напротив, приповијести са психолошком тезом једнога Буржета или Фогацара биле су ми одвратне, а данас их читам у сласт. Некад сам стихове неких српских пјесника чисто гутао; данас су њихове елукубрације мојој души мал' те не савршено туђе. Неке пјесме, које су ме прије десетак година заносиле и до суза дирале, остављају ме данас хладна, нити бих могао, при најбољој вољи, да их прочитам до краја. Шта више! нека усвојена, традицијом освештана мишљења о извјесним писцима, доводе ме често у сукоб са самијем собом, и ја чисто стрепим од свога рођеног утиска. Па ипак, покрај свега тога и, можда, управ зато, критичар, ако жели бити искрен, самосталан, мора да води рачуна отомеутиску; критика се, напошљетку, — па ма била по овој ил' оној методи — креће опет у врзину колу личнога утиска, и ко друкчије мисли, тај се просто об-