Зора

3 0 Р А

205

„Конкретишући своје мишљење о њему, ја сводим опет зато своје дедукције на овај заобљени суд, који ће се можда у нечему моћи ублажити или дотјерати, али у главноме неће моћи потрести. Његова Муза, дјевојка аристократкиња, увела је новост у српсКом пјесништву тиме, што је чисшошож форме и одабраним изразом иокушала да у сриском сшиху имитује старинску иластику и шим покаоке акустично богаство и хармонију сриског језика. Али у њега није било ни дубоке психологије, ни интензивног осјећаја, ни стварајуће Фантазије. У накнаду за то, његова зкивописна машта и његова природна елеганција, измамише му неколико отмјених и тако њежних пјесама, чијој ће се питомој грацији и најдаљи унуци дивити. Обло узевши, В. је обдарен особинама, које му јамче блиско, врло блиско мјесто, до великих пјесника. Те ако није могао да уза њих као друг засједе, он је опет, као другога реда пјесник, стекао толико заслуга за српски пјеснички језик, да ће се његово име у нашој књижевности увијек са признањем и истинским пијететом спомињати". Подвукао сам ријечи, које се односе на особине, што Војиславу гарантују „блиско, врло блиско мјесто, до великих пјесника"; колико је пак логике и истине у цијелом резонману, о том нека суди — ко је вичан да суди својим мозгом, а не "својом утробицом. Још нешто, па сам свршио. У књижевној републици су, без сумње,допуштена сва мишљења; неко може да буде реалиста или идеалиста, критичар позитивиста или идеолог, али једно мора свакако бити: џентлман. Да ли је пако џентлман човјек који, приказујући књигуједног свог

старијег колеге (нека ми г. доктор прости овај конФиденцијални израз, али тек Факта се не дају мијењати), започиње свој реФерат извињавајући се пред читаоцима, што није у стању да им каже колико су њеки чланци у тој књизи оригинални, а колико су компилација 1 ) — то ће лако просудити ко год зна што је учтивост и куртоазија (па и књижевна). Госп. Др. Каменко Суботић изјавио је свечано, у почетку својега чланка, како „по његовим назорима" ја нијесам онако велики критичар, као пгго ме разгласише. Не знам да ли су ме и када за великога критичара разгласили, али у том погледу и ја мислим једнако, као и мој критичар; само што се г. Каменко врло неспретно подухватио да ту врло просту истину докаже. На свијету има у свакој струци, па и у књижевности, људи, које су прилике на много већи глас изнијеле, него ли они то заслужују; али, обратно, има и такових који су у истини много паметнији, него ли то показују њихови списи. Ја не кажем, додуше, да је то случај г. Каменка Суботића, којега немам част познавати ни изблиза, ни издалека; али та могућност није опет искључена. Може бити да г. Суботић, поред свега тога што о туђијем стварима слабо разлаже, своје оригиналне ра') Г. Суботић овдје абдикује на своју критичарску самостадност, те се очито поводи за г. Ј. Скерлићем, сарадник-ом биоградског Дела, који је сву .своју критичарску мудрост уложио у то, да испоредном методом докаже, е је моја расправа о Вогију на многијем мјестима парафраза Родове студпје о истом списатељу. — Пуегог ли оштроумља! Као да сам ја, излажући језгру (види увод ка мојој расправи) Вогијеве науке, морао да се држим неке пуританске оригиналности, те да презрем готов схрозе те науке, који ми се на дохвату нашао, просто с тога да ми српске колеге не реку да сам — глупан! — У осталом, г. Суботић даје чудновату свједоџбу о својој критичарској спреми, кад мисли да је за познавање француског језика и књижевности потребпта „стручна" спрема аД Нос. М. Ц.