Зора

340

АЛИ-АГА ДАДИЋ

ћама, али Турнаџија задржи Мемиш-агу на вечери, говорећи како је рад да га угости и о сваком послу, као са мостарским ајаном да се разговоре. Турнаџији то бјеше само изговор, да задржи Мемишагу и да га одвоји од остатшх ага. Одвојивши га овако нареди својим људима да га удаве. И ови га ноћу удаве. Давећи га два су гајтана прекинута и тек трећим су га удавили. Друга два сина Али-агина, Адџ-ага и Ахмет-ага, дочују некако за ово и побјегну из Мостара. Турнаџија одузме све имање породици Дадића и претвори у беглук. Сјутра дан по смрти Мемиш-аге Дадића Турнаџија поче затварати пријеваром и лукавством друге главаре мостарске, па их давити. Тако удави за неколико данајош 18 виђенијих Срба мухамеданаца у Мостару. За тим поче одузимати оружје од појединих Мостараца, па онда опет затварати и давити. На тај начин почеше заводити Османлије нови поредак у Мостару. Мостарцима се никако не свиђаше ни овај нови поредак ни ова нова управа, јер су видјели да се тим њихова отаџбина окива у нове окове много теже и много чвршће, но они што бјеху раније. С тога се ријешише да се понова дигну и да оружаном руком протјерају ове носиоце нових окова. Кад скоче на оружје, поруче Дадићевим синовима да се одмах врате у Мостар. Ови се врате, прикупе око себе устанике и одмах протјерају све ове Османлије из Мостара. Мостарци цијенећи рад ове двојице синова Али-агиних, као рад брата им Мемиш-аге и оца узму за ајана старијега Адџ-агу. Царски људи изгнани, везирски пуномоћници отјерани! Страшна увреда, грдна срамота! Пући ће глас чак до Стамбола града, чуће то чак и- цар у Самболу, па каква и колика срамота за царског намјесника, за везира у Босни, Ибрахим-пашу! Он се разјари као лав. Зар кућа Дадића да му загорчи живот, да му ускрати царску милост ?! С тога онако љут и гњеван поново нареди Сулејман-паши Скопљаку да

са војском удари на Мостар, те да разнесе то бунтовничко гнијездо и да раскопа непокорну кућу Дадића. Кад Адџ-ага чује за то, позва благајског ајана Вољавицу те заједнички затворе кланце и путове, а највише оружаних људи бјеше у Бротњу и Крехину двору. Сулејман-паша дође у Љубушки, али се нађе на невољи. Међу тим Мостарци Срби Мухамедовци обрате се раји, Србима православним п католицима, те ускоро затворе све пролазе из ЉубупЈког за Мостар. Видећи се Сулејманпаша на невољи, побоја се да га Срби све три вјере не огпсоле и са свим не затворе у Љубушком, те похита на врат на нос да умакне кроз још не затворене пролазе. При овом срамном бјегству Сулејманпаше и његове војске, нападну их противници на више мјеста, те многи буду оплијењенн, изгрђени, а богме и побијени. Послије овог славног успјеха Мостарци се врате својим кућама. При том Дадић задржа град а Вољавпци дадоше куће у Церници. У томе је настао мир, али за кратко вријеме. Вољавица бјеше прави кесеџија. Пошго се све умири он скупи око себе саме пијанице и неваљале људе, праве злочинце, ђидије и насилннке, те стане пити и банчити по Мостару тако, да чешће изазиваше нереде. Од њега и његове дружпне не могаше се ни једно женско чељаде помолити на улицу. Адџ-ага Дадић опомињаше га, да се окани таквих послова. Вољавица не само да га не хтје послушати но поче подривати положај Адџагин. Дадић га још за неко вријеме трпљаше. И кад Дадић поче купити данак, Вољавица стаде наговарати свијет да данка не дају, а ако почну давати да ће и он тражити да и њему дају исто онолико, колико даду Дадићу. Ушљед тога дође до сукоба између Дадића и Вољавице а за мало па и до отвореног судара. Адџ-аги Дадићу поред његових присталица Мостараца, дођоше у помоћ Дрежљани и Бјелопољци, те се сукобе у сами мрак. Воља-