Зора

346

ТАЈНА ЈЕДНОГ КОСТУРА

Кад је дошао до стола за писање, он сједе на столицу и тако се грчевито ухвати за наслоне, да му прсти побијелише. Покуша да ради, али празне очне дупље у лубањи што се кези, као да су га привлачиле. Он скочи и, борећи се с искушењем, хтједе утећи из собе вичући. Али кад се, у страху, осврте, он пред вратима виде један велики покретни заклон. Он га узе, рашири га, и метну пред костур тако, да га нијемогао видјети, а ни костур њега. По том сједе да ради. Он нагна себе да, за неко вријеме, гледа књигу, која је била пред њим. Али, напошљетку, њему није било могућно даље се савлађивати, и он пусти поглед да лута. „Можда је то била халуцинација, а можда је и заклон био тако намјештен, да је лако било могућно преварити се. Ма како било, тек је он на један мах угледао једну кошчасту руку, која се промолила иза заклона, и он цикну и паде у несвијест. „Укућани дотрчаше, подигоше га> изнесоше из лабораторијума и метнуше у постељу. Чим је дошао себи, он одмах упита: гдје су нашли костур да стоји, гдје је био костур кад су они ушли у собу. А кад му они рекоше, да су костур видили на оном истом мјест}^ на коме он обично стоји, кад они на његове луде и непрекидне молбе морадоше поново отићи у лабораторијум да још једном виде да се нијесу преварили, па се вратише с осмјехом рђаво прикривеним, он је мирно слушао како они говоре о сувишном напрезању у раду, о нужној промјени и одмору, и рече, нек раде с њим што год хоће. „И тако лабораторијум мјесецима оста затворен.

„Једне хладне јесење вечери он откључа лабораторијум, уђе унутра и за собом закључа врата. Пошто је запалио лампу он нрикупи инструменте и књиге око себе, и сједе на столицу с великим наслонима. Али чим сједе, он осјети стари страх. Но овога пута хтио је да се савлада, пошто по то. Његови нерви били су сад јачи, а глава трезвенија. Он је хтио да се бори против овог лудог страха. Он оде вратима, закључа их још једном па извади кључ и баци га у други крај собе, гдје он са звекетом паде међу боце и судове. „Доцније, кад је његова стара газдарица пошљедњи пут пролазила кроз кућу, она куцну на његова врата и пожели му лаку ноћ, као што је то увијек чинила. У први мах она не доби одговора. То је уплаши и она куцну јаче и викну гласније. Послије тога чу одговор „лаку ноћ". „0 томе она једва да је даље промишљала, али се послије сјети, да је глас, који јој је одговорио, чудно звечао, као зврјање сата. Кад је покушала да тај глас опише, она је рекла: тако би, од прилике, говорила каква статуа. И сјутра дан изјутра врата на лабораторијуму била су закључана. То код господина није било ништа необично; он је, понекад, радио по цијелу ноћ, па би продужавао и пошто сване. Због тога се томе није нико чудио. Међу тим,. кад се смрачи и кад он још не изиђе, скупи се његова послуга шапћући пред вратима и разговараше о ономе шта се десило прије неког времена. „Они су ослушкивали, али нијесу чули ништа. Задрмаше вратима и викаше га. За тим почеше ударати песницама по вратима, али се из собе не чу ништа.