Зора

350

ИЗ ШАНФОРОВИХ „МАКСИМА И МИСЛИ"

два су једина начина да човјек сачува своју слободу и свој карактер. — Плаше се бујних странака; али јадним душама и срчаним карактерима приличи да се одмарају у крајности. — У стварима осјећаја оно чија се вриједност може одмјерити, нема вриједности. — Љубав је као и заразна болест: што их се човјек више плаши, више им је изложен. — Заљубљен човјек јесте човјек који хоће да је љубазнији но што може, и ето због чега су готово сви заљубљени смијешни. — Љубав, онаква каква посгоји у друштву, није ништа друго до измјењивање двију фантазија и додир двају епиДерма. — Каже се да у политици паметни људи немају успјеха: то ,би се исто могло примјетити и у галантерији. — Природњаци веле, да у свима животињским Фелама дегенерација почиње од сељака. Филозофи могу у цивилизованом друштву примјенити то опажање на морал. — Брак долази послије љубави, као што дим долази послије ватре. — Најразумнија и најодмјеренија ријеч која је икада била речена у питању неженства и брака јесте ова: „Ма шта учинио, кајаћеш се ... ." — Виђао сам људе који уживају глас честитих људи, виђао сам одлична друштва, како се диве срећи госпођице . .., младе дјевојке, лијепе, духовите, ваљане, К0 ЈУ Ј е постигла та велика срећа да постане жена Г... ., старца болесна, одвратна непоштена, глупа, али богата. Ако и једна ствар карактерише један бесраман вијек, то је такав предмет триумфа, то је .смијешна страна такве радости, то је преокретање свију моралних и природних идеја.

— У љубави, све је истинито све је лажно; и то је једина ствар у којој човјек не може рећи бесмислицу. — Писац, човјек од укуса, јесте међу овом блазираном публиком, што и млада жена у средини старих развратника. — Философија открива корисне врлине морала и политике, рјечитост их чини популарним, пјесништво их тако рећи ствара пословичним. — Успјеси рађају успјехе, као што новац рађа новац. —- Готово је немогућно да један философ, један пјесник, не буде мизантроп; прво, што их њихов укус и таленат вуче ка посматрању друштва, проучавању које стално жалости срце; друго, што друштво никада не награђује њихов таленат (срећа ако још није и кажњен!) и то удваја њихову наклоност ка меланхолији. — Многи књижевници мисле да воле славу, а у ствари воле саму таштину. То су двије сасвима различне ствари, чак и противне: јер једна је сићушна страст, а друга је велика. Између тапггине и славе иста је разлика која је између будале и заљубљена човјека. —- Дјела, која један писац ради са задовољством, често су најбоља, као што су дјеца љубави најљепша. — Шта мари ако је на пријестолу Тиберије нли Тит, ако има Сејаке за министре. — Краљеви и попови, гонећи у Наприну самоубијства, хтјели су да осигурају трајање нашег ропства. Она хоће да нас држе затворене у тамници без излаза, као они злочинци, код Дантеа, који су зазидали врата на затвору у коме је био затворен несрећни Уголин. — Само историја слободних народа достојнаје пажње; историја народа потчињених деспотизму само је збирка анегдота. Јован Скерлић. Е СЕ.)

—