Зора

3 0 Р А

349

Порок не бп био потпуно порок, када не би мрзио врлину. —■ Са идејама људским исти је случај као и са картама и другим играма. Идеје које су некада сматране за опасне и врло дрске, данас су постале опште и готово тривиалне, и сишле су до људи, који су њих мало достојни. Неке од идеја које ми називамо дрским, наши потомци сматраће као млаке и опште. — Човјек је срећан или несрећан због гомиле ствари које се не виде, које се никако не кажу и које се не могу казати. ■— Када чујем гдје се тврди да су најнеосетљивији људи и најсретнији, ја се сјећам индијске пословице: „Боље је сједити него стајати, боље је лежати него сједити, али од свега тога најбоље је бити мртав." — Најбогатији међу људима јесте штедиша: најсиромашнији—јесте тврдица. — Предрасуда, таштина, рачун: ето шта влада свијетом. Онај који је за путовођу свога владања узео раз}'м, истину, осјећање, нема готово ничега заједничког са друштвом. У самоме себи он треба да тражи и нађе готово сву своју срећу. —- ... Ако се испуни сан филозоф§. који вјерују у усавршљивост друштва, шта ли ће рећи потомство када види да је требало толико напора да се дође до резултата тако простих и тако природних? — Друштво је састављено из два велика сталежа: из оних који имају више ручка но апетита, и из оних који имају више апетита но ручка. — Многи "дворани'^омрзнути су без користи по себе, они су дворани само ради задовољства да буду дворани. То су гуштери, који од пењања, нису ништа друго добили до што им је реп прекинут. — Свијет и друштво личе на библиотеку у којој на први поглед све изгледа у реду, јер су књиге поредане по формату и величини свезака, али гдје је у ствари

све у нереду, јер ништа није уређено по реду у наукама, по садржини и писцима. — Најбесмисленији обичаји, најсмјешније етикете, у Француској и свуда на другом мјесту под заштитом су ријечи: такав је дбичај. То је баш иста ријеч којом одговарају Хотентати, када их Европљани питају, зашто једу скакавце, зашто ждеру ваши којима су покривени. Они често тако одговарају: Такав је обичај. — Да, човјек када ваља да разумије ствари, треба да узима ријечи у смислу противном који им се даје у мјесту. Мизантроп, на примјер: то значи филантроп; рђав Француз, то значи добар грађанин који показује извјесне страховите злоупотребе; Филозоф, обичан човјек, који зна да су два и два четири, и. т. д. — Када човјек хоће да се допада у отменом друштву, он мора да се ријеши да га уче стварима које зна, људи који те ствари не знају. — Људи који се познају у пола, не познају се; ствари које се знају у три четвртине, не знају се. Ове двије рефлексије довољне су па да се оцијене готово све бесједе које се држе у свијету. —■ Духовит човјек изгубљен је, ако са духовитошћу нема и енергију карактера. Када човјек има Диогенову лампу, треба да има и његову батину. — Нико нема више непријатеља у отменом свијету од отворена, поносита и осјетљива човјека, који људе и ствари узима за оно што су, а не за оно што нису. — Природа ми никако није рекла: не буди сиромах; још мање: буди богат; али она ми кличе: буди независан. — Когод нема карактера, није човјек: он је створ. — Готово сви људи су робови, из истога разлога којп су Спартанци приписивали ропству Персијанаца: зато што не знају изговорити ријеч не. Знати изговорити ту ријеч и знати живјети сам,