Зора

348 ИЗ ШАНФОРОВИХ „МАКСИМА И МИСЈ1И"

он могао и помислити да те множине хиљада могу живјети заједно? Зар не би још страховитије замишљао све злочине и гнусобе што се ту чине? То је рефлексија којом се човјек може тјешити због зала која неизбјежно иду уз те чудне заједнице људске. — У крупним стварима људи се показују онакви како им се допада да се покажу; у ситним стварима показују се онакви какви су. — Шта значи то филозоф? То је човјек који износи природу на супрот закону, разум обичају, своју савјест јавном мњењу, своје суђење заблуди. — Не бити ни у чијој руци, бити чокјећ стзога срца, својих начела, својих осјећања: то је ствар коју сам најређе виђао. — Ви питате како се долази до богатства? Погледајте шта се дешава у партеру једнога позоришта, онога дана када има навале. Како једни остају позади, како први уступају, како су пошљедњи понесени напријед. Та је представа тако тачна, да је ријеч која је изражава прешла у народни језик. Народ богаћење назива прогурао се. Мој снн, мој синотшц се прогурао .Поштени људи веле:унаприједити се, напредокати, доспјети, ублажени изрази који уклањају споредну помисао о сили, насиљу, суровости, али који ипак одржавају главну помисао. — Природа је хтјела да има илузија и за паметне људе као за глупаке, да не би паметни људи били и сувише несрећни својом памећу. — Најизгубљенији је онај дан када се човјек није смијао. — Када се човјек учи да упозна зла природина, он тада омрзне смрт; када се учи да позна зла друштвена, тада омрзне живот. — Нада је варалица која нас без престанка вара. Што се мене тиче, за мене је срећа почела тек онда када сам наду био изгубио. Ја бих на вратима

раја рађе ставио онај стих који је Данте поставио на вратима пакла: ЕазсГа^е о^ш. врегапга, уог сћ' еп4га):е. — Између духовита човјека, рђава по карактеру, и духовита човјека, добра и поштена, истаје разлика која је између убице и отмена човјека који добро влада оружјем. — Слава доводи поштена човјека често у иста искушења у која и богаство: то јест и слава и богаство натјерују човјека да прије, но што дође до њих, ради или подноси ствари недостојне свога карактера. Неустрашиво честит човјек одбацује подједнако и једно и друго, и завија се у таму или сиротињу, а каткад у обоје. — Мало је људи с великим карактером који немају нечега романтичног у глави или у срцу. Човјек који потпуно тога нема, ма како поштен, ма како духовит био, јесте према вјештом карактеру оно што је умјетник, у осталом врло способан, али који не тежи никако ка идеалу лијепога, према умјетнику генијалном човјеку који се спријатељио са идеалом лијепога. — Мало је порока који сметају једном човјеку да има много ггријатеља, као што му могу сметати врло велике врлине. — Живот је болест, .коју нам сан олакшава сваких шеснаест часова; то је палистив: смрт је само лијек. — Ја не разумијем мудрост без неповјерења. Библија каже да је почетак мудрости страх од Бога; ја држим да је почетак мудрости страх од људи. — Човјек без начела обично је човјек без карактера; јер да је рођен са карактером, морао би осјетити потребу да себи створи начела. — Мора се признати, да, ако човјек хоће да буде срећан у осталом свијету, мора да умртви извјесне стране своје душе. — Глупост не би била потпуно глупост, када се не би плашила духовитости