Зора

356

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГА НАРОДА

ожењени. У другом пак случају буду то двије младе жене њезине најближе својте. Ове двије жене уведу испод руке дјевојку, која је прекривена црвеним дуваком (велом) преко лица, пред јенђију. Дјевојка је тад пољуби у руку, на што ова на њену главу проспе фишек шећера, у којем има и ситних новаца. На ово се склепће ту читаво јато дјечурлије и дјевојака и, једно ломећи се преко другог, гурка се и отима, ко ће што више шећерлема да уграби. Дјевојку сад оне двије изведу натраг. V. ПРСТЕНОВАЊЕ. Као год што дјевојку захтијева јенђија, да је види, тако је исто захтијевају дјеверови, само с том разликом, што је дјеверови захтијевају од оца (очуха, старијег брата и т. д.). Њу доведу к дјеверовима двојица младића од њезине најближе својте, ако нема браће, и то онако исто прекривену црвеним велом и испод руке, као што је јенђији доведу. Док њу ова двојица воде, за њима иде трећи младић, такођер од њезиног рода, који носи на руци ћасу (посуда) с водом преко које је престрта чеврма. Пошто дјевојка ижљуби све дјеверове почев од ђевер-баше у руку, стане пред ђевер-башу, на што онај момак с ћасом пређе и стане и он код ње. Ђевер-баша устане, извади прстен и додирне њиме воду у ћаси кроз чеврму, а за тим рекавши: бисмиглах, натакне га ђувегији на кажипут прст; затим гаскине и додирне с њиме прст средњак, по томе прст прстењак, па мали прст, па палац. За тим додирне опет воду њиме и учини исто. Тако учини и трећи пут, а онда, остави прстен дЈевојци на прсту кажипуту. Сад онај младић, што држи ћасу, узме ону чеврму с ње, смота је и преда ђевер-баши, на што овај баци у ћасу неки бакгииш, по том дадне сваком дјеверу по једну чеврму, које је са собом донио, а они сви баце у ћасу бакшиш. Сад она два изведу дјевојку, а онај трећи пође

за њима исто, као што су и дошли. Кад овај трећи младић изиђе, настане тек права гунгула. Дјевојке се отимљу, коју ће прије полити оном из ћасе водом, јер кажу, да ће се прије удати. Послије овог, долазе сватови у дјевојачку кућу, да гледају коло. Кад они дођу, ђевојке се ухвате у коло и припијевају сватовске старјешине, као: старог свата, селам-агу, ђевер-башу и дјеверове. Ово је та пјесма: Стари с-вате и господичићу, Даруј нама коло и ђевојке Дуката ти не гледамо, Грошу ти се приклањамо, Золота је, срамота је, Талијер је, таман нам је! Селалг-ага и господичићу, Даруј нама коло и ђевојку, и т. д. Ту долази припијевање редом сватова, а на ово прилазе припјевани колу и дарива га у новцу. VI. КНА. На кну се сазове не само пијели комшилуК, него многе познате жене и из деветог комшилука. Кад је све скупљено, онда се простре један душек, на којег сједу дјевојку. Пред њу пак сједну двије младе жене или од дјевојачког рода, или из сусједства. Од њих се једна одреди да кније десну страну дјевојачку т. ј. ногу и руку, а друга лијеву. Отраг за дјевојку сједне једна остарија жена и прихвати ју, испод пазуха. Више дјевојачке главе стану четири ђевојке и раскриле над њом црвен бурунџућ , а около ње стоје друге четири и држе запаљене свпјеће. Оне двије жене кад хоће да книју дјевојку, најприје метне свака на длан јој по један дукат, а онда по њему книју дјевојачку руку а книју и горњи дио шаке, за који обично кна не прионе. Кад су готови, замотају и свилено платно, које је, како сам споменуо, послато од младожење, а ово обмотају нитима лана, по овим свиленим, а за тим златним