Зора

3 0 Р А

333

она његова цура, да с њим стоји, и да ће поћи за њега. Његове беху оне очи, које се са Косаниним сукобише. Стојадин је момак као тресак. Висок, круиан, снажан, а леп, као лепа девојка. Био је нарави благе, тих и миран као јагњешце. ЈТарму и кавгу страшно је мрзео; а волео је Косану више него себе. Та још од чобанчета су се заволели .... Кад га Косана погледа оним ватреним очима; кад је он виде онако зајапурену; кад поред ње спази РаФаила како се кези и игра са њеним смиљем, на њему само рубина зацепти. На једаред му само нешто пуче пред очима, у ушима страшно затутњи, и у тренутку, он се створи између Косане и РаФаила. И сам не зна шта би, и како би, тек само виде, да РаФаило одлети два - три хвата од њега. Подижући се, РаФаило је псовао, што му само на уста дође, и залети се на Стојадина. Стојадин стајаше право као бор. Кад му РаФаило опази очи он стаде и од једанпут шљону као попарена коприва. Чисто се збуни и испусти из руку Косанино смиље. Стојадин подиже цвеће и врати га Косани. — Је ли ти оно 'тоич зазиваше да се рвеш? говораше Стојадин РаФаилу, а глас му је дрхтао. — Ја... овај... јес... звао сам... — Ево ја ћу! грмну Стојадин. ■—- Па, овај, не браним, развуче полако РаФаило, а не скидаше очију са Стојадина. — Ура! Живио Стојадин! кликнз^ момчадија. Од једном умуче свирка, престаде коло, завлада тајац. Око Стојадина и РаФаила начини се велики круг.

— Немој Стојадине! вичу му једни, остави се ћорава посла! Прођи се РаФаила!... — Дела, Стојадине, дела! Осветљај образ селу! вичу му други. Стојадин само ћути и цепти. Погледа у РаФаила и пресеца га оком. — Ватај! рече он и подиже обе руке у вис. РаФаило приђе и ухвати га по средини, преко паса. — Је си л' уватио ? — Јесам! — Је с' добро ? — Добро! . . . Све се ућутало. Рекао би човек нико и не дише. Све се то у око претворило и свако у себи премишља: шта ли ће сад бити? Сви су знали мирног и благог Стојадина, као и убојицу РаФаила . . . Сви су стрепили за Стојадина. На једанпут се неко прогура кроз народ и пред њих погнуте главе стаде Косана. Она подиже главу и мило поглсда Стојадина. И саме су с т молиле и она тихо прошапута: — Немој Стојадине! Он је само оком пресече, и она погнуте главе, тужна као згажен цветак, оде међу другарице. — Е, чек' сад, да и ја уватим, рече Стојадин. — Ватај ! рече РаФаило. Стојадин састави руке око њега. Постајаше тако неко време. Свет само блене и гледа који ће први оманути. Прође још неколико тренутака, али нико не омахује. Тишина као у гробу .... На једаред, руке РаФаилове клонуше и отпустише се низ тело. Глава се пресамити на једну страну, а лице му обли неко чудновато бледило.