Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 51

јр^ЛАВДИЈЕ Из далеке прошлосши — написао Н. (Биоград). —

амна ноћ спустила се над вечитим Римом, а са тамних облака што се небом гомилаху, ош је мрачнија изгледала. Капитол је био увијен огртачем ноћи, само што је с краја града догшрала јасна светлост. Тамо негдје са лупом се отворише вратнице што гледају на улицу. Две дуге сенке, са Факљама у рукама, појавише се испод каменитих сводова. За њима је ишла трећа слика, више личећи на авет, него на какво живо створење. То је бледа жена, измучена лица, одевена у издрте траље. Очи јој са очајничким страхом блуде по каменитим сводовима и са страхом се заустављају на војнике, који је спроводе из преторијанске тамнице. Један од њих, људескера са бакарним шлепом, гурну је испред себе. — Напред! Гвоздена се врата затворише, а несрећна се жена нађе сама на улици. Сада је слободна, него куда да се крене и да се склони ? Дани тамновања завршили су се, али може ли, сме ли она да иде куда хоће, без дозволе ?. . . — Да идем . . . него куда ? И дубоко се јадна жена замисли, а испред очију пружаше се грдан лавиринат улица и безбројних домова огромнога Рима и све се то губило у дубоку таму бурне ноћи... * * * На својим кољенима млада Цинтија цуцкала је свога белоруког синчића. Нежна мајка га је загрлила једном руком, а другом се налактила

на сто претурајући по памети разне мисли. Њене велике лепе замишљене очи, погледале су нежно у мужа а Клавдије јој је читао једну од старих Хомерових песама. Клавдије је добро читао грчки, што у то време није била реткост код Римљана, а те вечери његов је глас некако чудно, сетно звонио. Да је нешто Цезар Нерон ушао тог тренутка у собу код Клавдија и чуо како овај дивно чита, он би наредио да се казни тако опасан супарник у вештини. На вратима дома зачу се лупа са улице. Шта, да није заиста Нерон пред вратима? — Таку посету могао је очекивати сваки Римљанин, који је % имао тако небески дивну жену, као што је Цинтија. Клавдије узеде малени жижак и отвори двери. Бледа, измучена, дрхћући од зиме и страха ропска лица у одају уђе нека жена. — Силвија! кликну Клавдије и ступи корак назад ужаснут. Ти?! А домаћица Цинтија изиде јој на сусрет. Могу ли да преноћим само код вас? Немам никога свога у Риму, а немам ни једног обола да би могла да платим за преноћиште, а ноћ је бурна— говорашежена слабим тупим гласом . . . Баш су ме сад пустили... година у тамници . . . Пизока су одали . .. Мисли и речи јој се замрсише. Она боно јаукну. Нежна Цинтија је уведе у одају, предавши чедо своме мужу. г