Зора

Стр. 50

3 0 Р А

Бр. II.

Симо се трже иза сна, зевну гласно, почеша се и зевну опет, па се диже те приђе болеснику и упита Марка онако сањив: —- Како је бату Иву Марко слеже раменима. Настаде тишина, чује се лепо како болеснику кркља у грудима. —■ Нема ништа од њега — поче Сима — исто тако мој покојни бабо... крча, крча, бог да га прости, па пред зору умре . . . Исто баш тако, као да гледам покојног баба .... — Тако је и покојни Закарије исто ка Иван био слаб, па умре и он сирома! — узе реч Никодијева жена. — Но, кажем ти, обрати се њој Сима, тако мој бабо покојни крча, крча сирома, па пред зору умре бог да га прости — понови Сима своје мишљење, па се опет почеша по затиљку, зену гласно и оде у свој угао те кроз неколико тренутака опет захрка у сну. Већ само што није зазорило. Петлови кукуречу и лупају крилима. Многи од гостију поспали или задремали, а тако и укућани. Само се Стевана држи будна и не одмиче се од постеље. Поче се једно по једно будити. Поустајаше и укућани и искупише се у болесниковој соби. Први зраци бледе зимске зоре забелеше кроз малени прозор. Свећа догорела и угасила се. Осећа се задах лоја и густ млаз дима диже се у ваздух што се једва назире у првом освитку зорином. Из суседне собе чује се детињи плач. Тојенајмлађе Иваново унуче. Врањ-Бања, октобра 1896. г.

Све се више и више развидељава. Поустајала и деца, те цела кућа ври од дечјих гласића. Старији већ трче и по пољу. Најмлађа снаха оде с бакрачима на извор. Прође поред прозора Иванове собе. Чује се како бакрачи лупарају на обрамници. Иван отвори очи и нејасан, укочен поглед упре у прозоре. Подиже суху мртвачку руку и махну ка прозору. — Оћеш да једеш нешто? •пита га Стевана тихо, меко. Иван одмахну главом, а у грудима му све више кркља. Опет показа руком на прозор и нешто прошапута испрекидано. — Мора да оће да отвориш прозор! — вели Никодије. — Многи тако пред смрт оће да отворе прозоре. Зар их нешто гуши?! — вели неко од гостију. Отворише прозор. Хладан ваздух јурну у собу, те као да освежи све ове што га чуваху. Иван окрете главу на другу страну. Мало постоја па се опет окрете прозору и упре на поље поглед, диже једва руку и махну сину да дође ближе. Испрекидано прошапута неколико неразумљивих слогова. Хтео је рећи да женско теле од шарене краве оставе за домазлук. Иначе је све друго наредио, још док му је лакше било. У том се закашља и крв му јурну на уста. Иван понесе руку устима и рука му клону ..... Стевана закука, закукаше снахе, устумара се чељад, заврискаше унуци. Запалише воштаницу . . . Иван је издахнуо.