Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 49

Иванова болест иде све на горе. Од јуче су почели већ неки и од суседа долазити. Долазио је Никодије друг Иванов још од детињства и готово први сз^сед. Уђе у кућу, поздрави се са свима редом. Млађи га ижљубише у руку, а за тим седе крај огњишта. — Шта је томе матором? пита он шалећи се. — Бога ми не ваља ништа вели Стевана. — Ништа му неће бити без ушника — шали се оиет Никодије а за тим поћута и озбиљније додаде: — Вала смо се и наживели — Метите децо, те угрејите ракију за Никодија — вели Стевана. — Ма ја нисам ни знао да је слаб, но ми јуче деца причају, па реко ајде да видим шта му је! Никодије приђе Ивану, дрмну га мало и рече: — Ајде, бре, пи ову ракију не истежи се ту, док нисам узео штап, па ћеш да скочиш ка јелен Никодије се засмеја код тих речи, па се опет уозбиљи, поћута мало, па додаде тихим гласом. — Море, па он истина слаб! — РТоћас смо му свећу палили, тако му беше дошло Никодије одмахну главом и не рече ништа. — Не знам, да л' би било добро да оде Марко, да упита доктора за неки лек? — пита Стевана. — Но баш слаб много Мучно богме да он преболи. . . Ал' опет нек иде Марко нек упита . . . Нема вајде много но тек човек да не жали после што није и то пробао! — вели Никодије и прими чашу грејанице што му послужише.

— Имате ли још колико товара ове ракије? — прекиде наново ћутање Никодије. — Па имаће још око двадесет товара — вели један од синова Иванови — Много добра ракија.... Требали сте купити ракију за трошак и нако за случај, а ову да чувате. Подесила се у печењу много лепо. опет ће Никодије. Пала ноћ. Ивану све теже. Прснели га наново у собу, која је пуна родбине, пријатеља, суседа, познаника. Очекују час када ће умрети и дошли да чувају болесника. На дрвеном столу гори лојана свећа и слабо осветљава готово најближе предмете. На дувару о једном ексеру виси воштаница. Ту је наместила Стевана „да буде на мети" Она седи крај његове постеље и плаче. Синови стоје около ње гологлави, ћуте, стрепе и ослушкују сваки ропац болесна оца. По нека од суседских жена или који од л^уди приђе постељи, погледа, па тек одмахне главом и одмакне се те оде на своје место. — Како му је питају остали —- До зоре мучно да састави чује се одговор и разговор се продужује гдје је и прекинут. Никодије и још један од суседа разговарају о порезу и великим трошковима. Неки Симо Вељковић Иванов брат од тетке заспао у једном углу собе и хрче. Неке од жена говоре о бојењу плетива. Никодије прича даље како су ономад били на казану те пили, па кад су пошли кући, а Панто пао у неки јендек. Остали познаници болесникови почеше се смејати. 2