Зора

Бр. II. 3 0 Р А Стр. 59

— Не знам што да несмијем? Па и ти тако радиш, па опет ... И не знам, што да не смијем и ја радитм оно исто, што и ти радиш? — За то, што сп ти савршено луд човјек! . . А зар ја превађам тако као ти ? Ја прерађујем према духу нашега народа, разумијеш ли ? Мене нигда не ће нико дознати, од куда превађам ; у томе ијесте сва вјештина . . . Разумијеш ли? А ти, идијоте један, уобразио себи, да то тако мора бити . . . Модест се замисли. — Па шта сад? — рече, јер је увидио, да је крив. — Како хоћеш, тако нека буде, само ја тебе од данас не познајем. Ти си и мене осрамотио, — одговори Лука. — А да се бар ја извучем из неприлике, штампај, ма у којим новинама, изјаву: да си ти ту своју пијесу написао и читао је у кругу својах другова и пријатеља још прије пуних десет година, а француски је автор своју штампао тек прошле године. Реци, да је, управо, он од тебе украо . . . Учини тако, па ми више не изилази пред очи. Ја за тебе више не ћу да знам. Је си л' ме разумио ? Кад је Лука изговорио ове ријечи, звјерски је некако закрвавио очима и отишао. Нигда га Модест у животу није такога видио. — Хм, — помисли Модест —- сам сам крив, што се Лука тако љути! . . . \Азсдушао је брата и штампао у неким новинама изјаву од ријечи до ријечи, како му Лука рече, и још додао, да је то, просто, једна идеја, која је, случајно, и њему и оном французу пала на ум. И многи повјероваше тој изјави, а многи само слегнуше раменима. Али пијеса више није изишла на позорницу, и за јадног Модеста по ново наступише стари, биједни дани . . . Брату није хтио ићи, јер је разумио љутњу овога од оне пошљедње посјете. Бојао се је, шта више, да га Лука, како

је снажан, ие излема. А Модест покуша да и опет што год преведе, наравно по Лукином рецепту, т. ј. „са прерадом" . . . Отишао Модест да то своје дјело понуди за репертоар позоришни. —• Увјеравам вас, да је ово мој производ . . . Само је сиже позајмљен ?. . . трудио се да убиједи оне у позоришту. —■ У то не сумњамо, одговорише му, — само . . . не, не може бити, не може се примити. И не могаше, сиромах, да протури тај свој најновији састав. Од тог се, ето, дана почело за Модеста говорити, да је то добар човјек, само... и т. д. Модест није знао шта да ради. Сви га лијепо предусретаху, топло му стискиваху руку, говораху му, да вјерују у његову непорочност, али му пијесе никако не хтједоше примити. „Све је могуће, могућеје, да је Модестова пијеса оригинал, али, опет ! . Положај Модестов бјеше жалостан и критичан. Обраћао се на неке у Москви, али и тамо кад дознадоше да је то — Модест Алојев, само се насмјешише. — Аха, ха ! Модест Алојев ! То је тај, што . . . ха, ха, ха! . . . —• Модест опусти уши, па се повуче чак у најзабитији крај града. Био је у големом очајању. Питао је сам себе: „За што, за што мене гоне? Та ја не мислим никога преварити, нити икоме зла учинити. Ја хоћу само да заслужим парче хљеба? и ништа више!.. И за што да други може, а мени се не да да заслужим парче хљеба? На примјер, мој брат Лука. Он, као и ја, не зна ни гдје треба ставити писмо „Ђ", једино што зна пијесе да прерађује , а ја то не знам. То је сва разлика међу нама. Ах, Боже, камо правде? ..." И баш кад бјеше у тим очајним мислима,њега осјени некадруга,велика мисао: —• У провинцију ! У провинцију! повика из гласа и задрхта од радости, што му така мисао паде на памет. — У пријестбници ме не признају ... 0, ова