Зора

Стр. 60

3 0 Р А

Бр. II.

горда, ова немилосна пријестбница! Одавна се она одрекла пружити ми парче хљеоа, а провинција не! О, доора провинцијо! Али, куда? Куда ћу, у који ли ћу град? Све једно; сви су провинцијални градови доори и простодушни! У провинцију! II у брзо се Модест укрца у жељезницу и отпутова. Дође тако у град К.... и отпоче нову еру свога живота. У гуоернијском граду К . . . ., као и сваком другом гуоернијском граду, бјеше неки мали круг из самих „љубитеља драматске вјештине". Али, — то се по себи разумије, — у њему није било нпкаквога реда. У свему се „љубитељи" по мало разумијевали, али у драми скоро ни мало. Они то, до душе, отворено признаваху, јер међу њима не бјеше ни једнога, који би бар нешто више знао. Можемо себи представити, како су се „љубитељи" обрадовали, кад су чули, да је у њихово мјесто дошао човјек, што носи име породице Алојевих, — оне породице, чије је име добро познато у драмској литератури. А кад је у локалном листу, међу „пријатним вијестима", изишла нотица, да је у град дошао „наш познати драмски писац „Алојев", онда је тога дана отишла Модесту депутација из круга „љубитеља". Модест се прво зачудио, а по том је дигао главу високо. Не бјеше му најпријатније, што га је депутација затекла у доста изношеним хаљинама и у ципелама са искривљеним потпетицама. Знао је он добро, да се та част одаје више имену његова брата, п да је то једна проста забуна, алп се ипак држао достојанствено. Прикаже се он тако „љубитељима", па стаде да држи кратак говор о узвишености вјеаггине, којој „и ми служимо"' и т. д. и т. д. п једва се из цијелога говора могао разумјети трећи дио, јер, као што и ми знамо, Модест није могао да изговара она четири сугласа рускога алфабета. Чланови депутације нијесу били људи цјепидлаци, па су му аплаудирали.

Пошље се овога познанства прими Модест за редитеља мјесне дилетантске позоришне дружине. Предложио је, да се прво приказује комад „Ненуђено — непродано", и успјеоје. „Љубитељи" су играли доста рђаво.Модест управљаше, готово рећи, одвратно, али они бјеху задовољни и пријатно забављени, а у том је и била сврха круга. Сви су били задовољни собом и својим редитељем. Тај неочекивани успјех је само за кратко занно Модеста. „Све је то лијепо и красно ! Пријатно је то, кад те лијепо предусретају, али се за то не може купити ручак . . А љубитељи, разумије се, не хтједоше му ништа платити за труд. Прво с тога, што нијесу, као и свп љубитељи, имали новаца, а друго, што су држали, да један Алојев не може оскудјевати у новцу. Оно, његов је спољашњи изглед говорио о са свим противном. Ну, то се тумачило просто као оригиналност. У губернијском је граду К . . . . владало мишљење, да књижевници уопће иду врло нехатно и слабо се обазиру на спољашње украсе, мишл.ење, које је већ одавна ншчезло из свих других мјеста, само још из К ... . није. Благодарећи том таколијепом пријему од стране „љубитеља", Модест бјеше занесен успјехом,— али је зато ипак предвидио, да се то не ће моћи сваки дан „лијепо јестп." „ЈБубитељи" гаскоро сваки дан призиваху на ручкове и на вечере, — али је и тај лијепп обичај на скоро ишчезао и за Модеста наступише стари дани . . . Бесумње се може глади приписати у похвалу многој те многој човјечјој идеји. Па тако бјеше и код нашег Модеста. И њему је тако гладујући пала једна лијепа идеја на памет. — А због чега... хм! Због чега се ја не бих, на примјер, могао претворити у професора? Што да не ? — мислио је Модест и чисто сам бјеше усхићен својим мислима. Модест, онај Модест, којн је у неком заводу дошао до трећега разреда, који не зна ни гдје треба уметнути писме „ ђ",