Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 61

— зар може тај и такав Модест и помислити о професорству ? Али треба знати, да је Модест био гладан, а кад је човјек гладан, па још кад види да ће и у будуће бивати гладан, не треба се чудити ако је такав човјек спреман на све, па и себе прогласити за професора. И Модест се озбиљно ријеши. Само још није био на чисто: какву ли ће струку изабрати ? Има наука, — а може бити да то и нијесу никакве науке, — има вјештина, — може бити, да то и нијесу вјештине, сам ће их Бог знати што су! —- које може човјек предавати, а да и сам ништа не зна. Једнз' је таку и Модест изабрао. Једанпут он у кругу „љубитеља" заиште, да му даду ријеч. Ови му је, као и вазда, радо даду, — а овамо наоштрили уши. Модест устаде и поче: — Поштоване госпође и драга господо! За ово кратко вријеме, од како сам међу вама, и од како смо једно друго упознали, увидио сам, да се у вашој средини налази много необрађених талената. (Слушаоци још већма наоштрпли уши). Ја сам то 3'видио нарочито онда, кад сте приказивали мој комад: „Ненуђено — непродано". Ја дубоко жалим, што ће ти богодани таленти пропасти, увехнути, — ако им се за времена не пружи прилика, да се обраде и дотјерају. Давно је рекао неки славан муж: (али, како се тај муж звао, Бог ће га знати): геније, то је — труд! То би се исто могло и на таленат примијенити; таленат није ништа, ако се савјесно не обради. А вашим дивним талентима баш то и фали, нијесу дотјерани. Међутим се, поштована господо п госпође, моја маленкост ријешила, да вам притече у помоћ, посветив све своје силе томе послу. Јављам вам да сам спреман, — ако то и ви, наравно, желите, — основати курс за рецитовање и драматску вјештину . . . Модест би можда још коју био рекао, али га „љубитељи" прекину са громким „браво!" Та се дивна зампсао допала свима. Свако је држао да се у њему крије тај тале-

нат, и да је Модест баш њега мислио, кад је говорио, — а већ нико тек није рад да му таленат пропадне . . . За чудо, да се нико баш није запитао : а како ће нас Модест учити декламацијама, кад он не може да изговара четири обична сугласа? Баш нико да се на то сјети! И тако Модест сретно отпоче. Не само да су се уписали за слушаоце курса цио круг ,љубитеља", него је ту дошло и страних. Цијена је била скромна; они што плаћају и не осјећају, тако то бјеше мала цијена. А Модесту и не требаше много: тек да се, што кажу, по мало омасти и да се којекако одијева. И од тог је времена, у почетку сваке сезоне, стајао у локалним новинама, па још на првом мјесту и крупним писменима, — оглас ове садржине: Професор Модест Дементјевић-Алојев почетком септембра, као и прошлих година, отвара курс за декламовање и драмску вјештину. Пошљедице ове Модестове досјетљивости бјеху неизмјерно благотворне. А најглавније је то, пгго је Модест био за вјечита времена сит, одјевен и обувен. Али је било и других на име: он није више тежио да својим дјелима богатп репертоар рускога позоришта, а то је, без сумње, била срећа и за њега и за драмску литературу; а као што и сами видимо, у губернијском се граду К . ..., удаљеном од било каквог умног центра, завело нешто налнк наакадемијуса редовним професором. Свакако је било и других благотворних пошљедица, али ми о њима ништа не знамо. Што се то све тако свршило и збило, треба једино захвалити Модесту Алојеву, који бјеше човјек ријетке доброте, —- а који је, ето, морао ма н на тај начин заслужити своје парче хљеба . . . С руског Ннк. НнколајевиК. * Биљешка о Потапенку Игњат Николајевић Потапенко иде у ред најдаровитијих млађих руских писаца. У његовим лјелима ви не находите утјецај психолошког руског романа који је прошп-