Зора

Стр. 62

3 0 Р А

Бр II.

рио свој свемоћни утјецај на толике руске и стране писце, а којем су најјачи представници Достојевски и Толстој; не налазите песимизма који достиже врхунац у дјелима Гаршинаи Тургењева, а ни меланхолије која се разлијеванарочпто по дивним творевинама Всјеволда Гаршина, тог несретног младог генија, чија су дјела живот, и смрт најречитија слика туге. У Потапенку видимо оптимисту, једног приповједача који кроз ведар осмијех прича о најтежим јадима људским не роптећи на живот и не мрзећи људе. Његова дјела остављају у нама неки осјећај спокојства и мире нас са најмрачнијим странама живота, са злочинцима и злочинима. Избјегава навлаш моменте драматичне, и који су ту само за то, да изазову у души читаоца немир и резигнацију. Кад их узима, он својим благим ху.иором , који у њему има одличног тумача, калмпра жестину њиних ефеката; његов нас оптимизам и љубав за свијет и људе умирује. А то је јака његова приповједачка страна,

- —:0-.~

коЈа га издваЈа од руских приповједача и пјесника у којих није ријетка мизантропска ћуд Љермонтовска Он је сретан човјек неразочарен . . Родио се 1856. г. у Херсонској губернији. Од осме године био је предан у бурсу (једна свештеничка школа старог типа). Затим прелази у духовну семинарију у Одеси, гдје између осталих његових другова бјеше познати бугарски државник Стамбулов. Након тога прелази у универзитет новоруски а затим у петроградски. Ту заволи музику, почне да посјећује конзерваторијум и сврши музички курс. Лнтературом се почео бавити од 1880. г. радећи по разннм новинама. Његова Истииска слуЛсба (коју имамо у лијепом пријеводу г. М. Ђ. Милићевића у Задругином изцању) обратила је нарочито на њ пажњу књижевних руских кругова. Но његово најљепше дјело, то је ГЕНЕРАЛБСКАД ДОЧЂ, (Генералова ћерка), коју сам писац држи за своју најбољу работу, а преведена је на енглески и Француски језик. _______ Уредништво.

0 ПРИЈЕИСТОРИЈСКОЈ СЛОВЕНСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ ИОД ОПЋИД1 ИМЕНОМ ЈЗ ЛНД А И.1И јЗк НКД А —- СурНап Еођег! —

81, ј§ј§ И |1!Ј. ®;ЖЖ1|Р*- ако изг леда парадокс, опет не изгледа неистина, кад се велп, да Словенско племе, у поред тежње к распарчавању и провинцијализму, - остаје између свијех европскијех раса као оно, које представља најчвршћу заједницу, ако не у идејама а оно зацијело у обичајима и својој историји. Ова заједница у природним тежњама, поред најжешће вјерске и политичке супротности, примитиван је факат, и он је у крви славенског генија. Да би се увјерили, доста је да проучимо породице Келга, Германа и Римљана и упоредимо њихов развитак са Словенским. Ја ћу узети за примјер Германску расу Швеђане, Прусе, Холан-

ђане, који су дио германске расе, али за то одвећ разједињени у погледу обичаја, језика и ношње, а не заборавимо ј"ош и то, да су они живјели и живе и дан данас политички много растројеније но што је то икад било између самих Пољака и Руса, поред све заоштрености њихових међусобних антипатија. На пошљетку, једно германско племе, без учешћа других германских племена, може да се одржи и да политички живи, док једно одвојено словенско племе од Словенске расе, остаје сироче без народности. Да би јасније доказали ову природну, духовну Словенску заједницу,треба најприје констатовати, помоћу историје, Физичну