Зора

Бр. П.

3 О Р А

Стр. 63

заједницу расе. Ово питање треба разријешити прије сваког другог, јер ћемо тиме пронаћи најбоље прави пут, да би прешли кроз историјски и књпжевни лавиринат многих разних народа. Примитивна заједница ових народа пружа науци један Факат са свим нов, кога треба констатовати. Прије но што отпочмем претресати питање под његовом Фазом историјском и књижевном, ја ћу га почети посматрати са етнографског погледа. Свак ће ми вјеровати кад тврдим, да је археолошки иметак код Словена најзамршенији у науци. До почетка овога вијека царовала је најпотпунија анархија у идејама и у системима словенских археолога, у гштању поријекла њиховог имена. Како је који научник био Илирац, Чех, Пољак или Рус, — било је извесно, да он тумачи по својој вољи тамне тексте Грчких и Латинских аутора, у корист свог племена о првобитним Словенима. И тако је колијевка Словена лутала од Венеције до Архангелска, што но ријеч, текстова који пливаху на морским таласима и доказивања који се међусобно побјеђиваху. Први писац који је увео мало реда у овај хаос, то је ШаФарик, и за то ћу се њега највише придржавати. И ако и он није чист од предрасуда, које-су створили његови предходници, да би заслуживао слијепо вјеровање, јер је Шафарик Чех, те зато и он окреће своје погледе сјеверу, избјегавајући често пута да своја посматрања окрене и на јужне Словене. За то ће наша цијељ бити да попуњавамо празнине које уочимо. Са правом држећи Словене земљорадницима, учени Чех није се могао одважити да допусти, као да су они примитивно прешли морем, као морнари, из Азије у Европу. За то их он проводи кроз степе; он их види кад су сишли са Кавказа сјеверо - западно дуж Црногмора до Карпата, откуд се доцније иселио вишак народа на Југ. И ако и ја, као п Шафарик, видим примитивну тврђаву и

огњиште Словена у Карпатима, ипак не могу вјеровати, да су они тамо дошли са сјевера. На против, ја вјерујем, да су се они кретали присојем долазећи од југа са Босфора, из Тракије и из Илирског Приморја. Истина је, да се ово моје мишљење може побијати јаким разлозима. .Ја већ осјећам потемеј сјеверних Слависта, и њихово доказивање, да ријеч Илир није словенска ријеч, и да она нема никаквог значења у словенском језику — но да је ријеч Илир прост римски варваризам. Али ја нећу тврдити, као неки далматински научници, да ријеч Илирија долази од Јпг1 или Шга (орао или планина), а отуд МгШа а погрешно Илирија, — предјео планина или орлогза. Без цјепидлачења ја ћу просто на просто признаги, да ријеч Илирија нема словенског облика, али то ипак не побија моје тврђење. РиЈеч АИета^па није њемачка, и ако код свих Европљана ова ријеч означава предјеле Тевтонске расе, као што н Алемани, кад су изван отаџбине, никако се не либе сами себе називатн тим именом. Овдје је питања пронаћп народно име примитивних Илира и утврдити, је лИ то пме словенско. Споменици доказују, да су свп старп народи имала по два имена, једно — тако рећи — спољно, које је било сваком познато, а друго религијско — племенско. На примјер: Римљани су се звали у својим Кампидолским СавјетимаЛГни/>иги или синови Квирина, а Целти су се звали Гели или Гали. Освајања су често била узрок, те су давана по два имена народима у старо доба. Претпостављајући да је име Илирије доцније име, име пришивено од освајача, какво је дакле онда било народно име, свето име првих Илира? Први је писац који помиње народе у Илирији Херодот, (он је умро око 400 год. прпје Христа). По њему и по Грцима оног времена, све што се пружало сјеверу и сјеверо - западу од њиховог приморја, звало се гибким и ужасним именом Скитије. Ова ријеч Скитпја, што словенски значи скитати, грчки