Зора

Стр. 68

3 0 Р А

Бр. II.

Славни Тен у својој Филозофији Умјетности (РћНоборМе <1е Гаг!) прича о једној Денеровој слици у Лувру. Сликар је радио тај портрет четири године с лупом у руци. На лицу тог портрета нс мањка ништа: ни боре на челу, ни поре по лицу, ни оне пјеге по јагодицама које се на човјеку једва оком замјећују. Ту су и оне црне тачкице по носу и микроскопске вене расуте по лицу, ту је чак и тако сјајно огледало очију, да се у њему виде оближњи предмети. Видиш себе у њему, као у оку жива човјека кад си пред њим. Станеш окамењен пред том сликом, која ти се чини да живи, да мисли, осјећа, дише као и ти. И поред свег тога што се није никад видио толики успјех и стрпљење, вели Тен, да је ипак једна површна скица Ван Дајкова (Уап Буск) сто пута од већег утиска. Има слика, дакле, које нас и поред умјетности своје остављају хладне ако оне нијесу речите, ако не приповиједају, ако нешто не кажу. Та речитост је врлина Јовановићева и у овој слици. Затим онај јединствени колорит, она гипкост у највећим танчинама сјенака, она свјетлост сунчаног јутра на лијепом зеленом тлу убаве Ср-

бије, боја дрвља и неба, показује Јовановића колористом раг ехеИепсе. Па онда онај математски размјер, разноврсност положаја, природност момента, показује дубоку студију човјека и природе. Ако би се могло рећи да овом дјелу Паје Јовановића није мјестимице дотекло студије, то би био можда мањак у разноврсности лица. Истина, ту је становништво једног краја, једног села, њих доста из једног дома, али изгледа да је студија разноликости типова могла бити јача. Хоћемо рећи да је много лица сличних, скоро једнаких. Тим прије нам та замјерка пада на ум, што смо разноврсност типова његових морали већ да помињемо као једну знатну врлину његове ра1е!1е. Доста само неколико онаквих као Калауз у Сеоби, па да буде најрјечитије јемство за једног Физијонома. Но пред цјелокупности овогдјела застаје свако цепидлачење. Јовановић је понос младог српског сликарства, а без сумње знаменит представник европског исшоријског с.шкања. * Србине! Уведи ову гомилу иројских људи у свој дом, и считавај с њих помно велика и свијетла слова

своје мученичке душе

Уредник

}~НиВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГА НАРОДА

пише Осман А. Ђпкнћ (СВРШЕТАК)

ј>§2|уводлак. Вукодлак постаје од човјека, пошто умре. Он постаје по народном предању овако: Кад човјек са женом, која има крв, или којој није изишло по порођају 40 дана, легне, онда оно дијете, које се роди, кад уМре посгане „вукодлак". Чуо сам, да вукодлак

постане и онаЈ човЈек, преко коЈега, кадЈе издахнуо претрчи мачка. Вукодлак излази у ноћи из свог гроба, а кад хоће да пође надме се, те изгледа као напухана мјешина. Он иде само око своје куће и залази у собу, гдје му жена спава. Не ће јој учинити ништа него је само сили. Он не чини никоме никаква зла, само што се хрве са човјеком, с којпм се сретне идући. Ако он обори човјека, убије га, а ако човјек њега, њега нестане.