Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 67

тој прилици, на таквом мјесту, нидјели бисте Рембрантове и Рубенсове јунаке распаљене, са лицем подадулим од ватре, забачених натраг широких шешира са дугим нојевим пером и у положају савршених блудника. Српски сликар одан је, видимо, тој школи по избору мотива, Фотографише своју идеју вјерно, али испољава тим јаче своју снагу да такво друштво покаже под шљеменом свог народа, за вријеме мира, прп чаши и у весел>у онаком, какво је својствено Србину. Једна одиста интересна компарација. Колориста је Јовановић као Талијанац. II ту је Таковски Устанак једно одлично јемство. * Пред нама је само копија овог величанственог дјела Јовановићевог. Оригинал не знамо гдје је. — Копија је по цијелом изгледу, једно мајсторско дјело бечког ОлеограФског Завода. Њен Формат је згодан, а колорит свијетао и пун израза. Први поглед на ову слику испуњава те неким жаром, неким витсшким поносом српским. У авлији мале Таковске црквице, под историјским Грмом, читава гомила јунака на лицу са изразом жарког одушевл.ења, огња, прегоријења. У њиховим рукама уздигнуте сабље и јатагани, дигнуте руке на заклетву и подигнуте капе. Сви изгледају у живој ријечи, у јуначкој радости, и баш у тренутку кад су пале оне значајне ријечи Великог Милоша: „Ево мене, ево рата с Турцима!" Све упрло очи у војводу, све поврвило њему: и стогодишњи старац, ослањајући се на суву дреновину самладићским одушевљењем на лицу, и мајка са синчићем, и слијепи гуслар који. се бјеше за вријеме литургије нашао с гуслама у црквеној авлији. Сви у

једној жељи, у једном осјећању; сто срдаца у једном куцњу! Једно исто осјећа војвода и просјак, кнежеви и други домаћини сеоски, старци и младићи . . . ту, на гробљу, међ крстовима оних, који полијегаше не сачекавши златно јутро слободе. Све као да је кликнуло једним гласом против тиранији, готови да суну у огањ, у смрт за слободом, за спасењем. Војвода дигао крсташ бајрак у јуначкој мишици, другу држи на заклетви. А ту је и свештеник, одан душом и срцем тој иројској гомили, вјеран свом народу, дигао руке и благосиља .... Једна појава нуна еФекта, пуна живота, пуна страсти, крви. Пред очима видиш као да је ускрснула она гомила л^уди из чије је крви никла слободна Србија, гомила која не имађаше ослонца ни у коме осим у себи и своме крјепком, несломљивом српском самопоуздању; својим јатаганима и џеФердарима, зарђалим чекајући гтрикривени по пукотинама српског стијења или у шупљом дрвљу српскијех шума. Видиш их у највсличанственијем добу српске историје, које навјсштава Балкану и Цариграду један оркан, Еврогш прекипјелост чаше свог страдалничког стрпљења. Чини ти се да си у вреви гласова, усклика, поклича бораца са још и сад крвавим рукама испод скрханог стијега Великог Карађорђа?... Не, пред овом сликом није потребно памтење и знање оних тешких дана мученичког Српства. Пусти нек тој слици приђе странац. Он ће ти причати сам о гигантској издржљивости неких робова, који на том мјесту лавовском снагом раскивају оков. Та, врлина ове слика и јест то, да не само предсжавља, него да говори, да је рјечита.