Зора

Бр. II.

3 О Р А

Стр. 73

чије су куће вјечно у омрази живиле због некакве воденице, мире одлшх на згаришту њезином овако: Нзгоре, рече Ееља. — Изгоре, одговори Јефта. Обојица опет ућуташе и само су се гледали. Први прекиде ћутање Беља. — Да је Бог д'о и пре! — Камо срећа! — додаде Јефта. — Зар би ти волео ? — Ја би! — И ја! Опет ућуташе. — Баш смо били луди, поче Јефта. — Научили смо од очева, одговори Беља. — Сад се немамо око чега парничити.

[Треглед Бранково Коло за забаву поуку и књижевност, доноси у првих својих пет бројева, осим лијепих пјесама од познатих српских пјесника Змаја Јована Јовановића, Драгутина Илијћа, Алексе Шантића и Милете Јакшића, неколико лијепих стихова млађих почетника: Миливоја Радовића и Боже С. Николајевића. Гипкост стиха и милозвучност дикције као да још никад није била у јеку као данас. Као раритет, доноси уредништво на првом мјесту приповијетку из времена боја на Косову: Кнез Радоје од Орлогза Града од познатог специјалисте овога жанра, господина Чеде Мијатовића. У вртлогу данашњег реалног правца приповједачке књижевности, оваки радови годе као неки величанствен сан из витешке и господске прошлости српске. Осим тога нижу се у овим бројевима редом мање приче првих представника данашње лијепе књижевности. Ту је Стари гзрускавац од Свет. П. Ранковића, Звона из првих дана слободе од Драгутина Ј. Плића и Знмска прича од младог приповједача Милана Будисаљевића. Ову причу доноси уредништво као приказ књиге Биједии луби, која ће наскоро угледати свијета од поменутог даровитог младог приповједача. Као стручна расправа одликује се лекције из историје Карловачке Митрополије: 0 Арсенију IV. Јоиановићу Шакабенти од професора богословије Милутина Јакшића. Занимљива је Аптобиографија дра Јопаиа Суботића, чијије добар дио руко-

— И нећемо, додаје Беља. — Да будемо праве комшије! Да живимо и ми као и остали свет: — оћемо! Ко би још могао повјеровати овако наивном прпповиједању! . . Та да и нијесу онако омражени били, зар би се могли овако олако помирити ? . . . Или зар они нијесу као и остали људи ? . . Ко зна? . . И као год што је невјероватно и чудновато ово њихово мирење, тако је, и још чуднија, њихова доцнија свађа, па макар се десила и „при пићу" . . . А чудновато нам је управо и све: и кмет и ћата Данило и Милић п судије, те, на крају крајева, најчудноватији писац, који је имао толико куражи, да и ово даде у штампу. _ ч Ц- Ц-

листова писа у договору са госпођом Савком Суботић, уступљен од Матице Српске уредништву Бранкопа Кола. Оваки радови обично добаце по који зрачак свјетлости у историју политичког и културног живота недавне прошлости једног дијела српског народа. Господин Стојан Новаковић написао је један лијеп чланак: Српска књига, гдје је у „неколико напомена" обазријевши се на чланак нашег сурадника: бетрега у децембарској свесци лањске Зоре, потпуно се с њиме сложио о немару српске читалачке публике према књизи и допунио још: заслуженим прекором писцима српске књиге због њихове аљкавости и слабог вођења бриге о њеној потпуној доброти, него пати од многих грешака, које поједини аутори као споредну ситнпцу сматрају. —• Уредник овог лијепог листа је познати српски приповједач: Паја Марковић Адамов. Босанска Вила, излази у Сарајеву двапут мјесечно. Број 23 и 24 за 1898 годину. У ова два броја СЕршила се причица из Сарајева Издајнпк од Михајла Милановића и Потљедни згзук ииолине од Алексе О. Лукаћа. Лијепа је расправа од Мил. М. Вукићевића: Хасан-ага Крајишиик. Довршена је рецензија Тих. Р. Ђорђевића на Законик Стефана Душана, цара српског. Пјесама има од: Османа А. Ђикића, Божидара, Н. Д. Илијћа и ЈБ. Поповића. — Уредник је Босанске Виле: Нпкола Т. Кашиковпћ Сарајлија. 5