Зора

Стр. 72

3 О Р А

Бр. II.

Каранђолозом се страше лјеца одраслија. Како се може мислити, Бука је чедо врага, џина и других сујевјерица, јер дијете док је још у повоју, страши се Буком, која је као стара баба, од чега се дијете највише страши. Већ, кад је дијете почело да врља тамо амо, и кад добије мало шире мишљење, окоти му се Каранђолоз, већ некако страшљивији. Он није више као Бука обична стара бабетина, него нешто више и снажније од човјека, па још црна лица. Тако опет од овога постане нешто још страшније, како се дијете развија, док не постане на пошљетку ђаво, џин и т. д. који се утварају човјеку у свакојаким облицима.

Кучибаба. — Још ћу споменути једно дјетиње страшило, које се налази у води и има куку, којом може скучити дијете, које плива по дубоким водама, а то је Кучибаба. Овијем се дакле плаше дјеца, да не иду у дубоку воду. За Кучибабу већ знаду причати и старији. Они веле, да нема ни овог страшила у ствари, али га ипак описују, и то као стару бабу, која живи у води, и има, како рекох, куку, којом скучива дјецу, што иду око дубоких вирова. Ово тринаест празновјерица чуо сам у нашем (мостарском) столачком и љубињском котару у Херцеговини, а можда има још која. Ако чујем, наставићу.

ЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

Милићев гроб, слика из сеоског јсигзота, написао Мих. Сретенолић. Пздање штампарије н књигоЂезнице Павлокића н Стојанот/ћа. Београд. 1898. Цена■ 80 пара дин. Писац „Радетића Маре", „Бисерке" и „Дјевојачког гроба" јавио нам се са новом приповијетком, која носи горњи натпис. Вјеран ученик омиљенога Јанка, угледао се у свему на свога учитеља, па чак и у вредноћи; и, Бог и душа, ако овако продужи, имаће наскоро толико својих приповиједака, колико и сам Јанко. Ми, додуше, нијесмо од оних људи, који радо млађе писце због плодности пецкају, а нарочито онда, ако нам ти писци умију увијек да даду по нешто ново, лијепо и одабрано; али смо грдни непријатељи оних преживача, који нам непрестано бацају једно те исто, — оиет то, али мало друкчије. Врло нам је жао, што и Сретеновића морамо убројати у ове пошљедње. Жао нам је управо због тога, што смо некада, читајући „Радетића Мару" са неким уживањем, у њезину писцу гледали једну младу снагу, која се истом развија и која ће, некада, српској књизи много користити... Но Сретеновић нас је преварио... Мјесто да се усавршује и напредује, он се поста-

рао да нам, у кратком времену разруши све лијепе наде, које смо у њега полагали и да нам, након свега тога — исплази језик, као дијете, које нас обмане. Овдје би хтјели да докажемо, да најновија приповијетка Сретеновића, не само да није боља, него је много слабија, од његова првијенчета. Јер, поред свега тога што нас је Јанко дивно упознао са Србијанским сељацима, Сретеновић је онда био толико вјешт, да нам прикаже неколико нових, непознатих лица, лако и живо причајући о њиховим дјелима и упознавајући нас са неким њиховим обичајима и начином живота. У први мах, то је од њега било доста. Али у свима познијим причама, па и у овој, он није знао ништа друго, него да понавља старо. Ми гледамо, може се рећи, она иста лица, само са другим именима; пролазимо покрај истих мјеста, слушамо оно исто приповиједање п сличан, доста сличан и заплет као у „Радетића Мари". И само што овога пута није исто, то је обрада, која је много слабија и, рекли би смо, врло површна. Писац је у писању и сувише хитио, не марећи ни за дошљедност, ни за разне неправилности. Примјера ради наводимо овдје једно мјесто, гдје се два крвна непријатеља,