Зора

Бр. II.

3 О Р А

Стр. 71

ва врх главе. Див крикну и сину на ноге, а он наже у бијег, док нађе своје стадо. Говорио је, да је чуо дива два сахата далеко, како урличе, а на сахат даљине, падало је за њим камење, као кућа велико. Вила. — И код нашег српског народа у Херцеговини, као и другдје, вила је савршена љепотица, која има златну косу до земље, и крила. У српским народним пјесмама наилазимо на виле, које се побрате са јунацима. У пјесми се пјева вила увијек из горице, па тако је и код нашег српског народа вјеровање. Вила се не да никад видјети, вели наш народ, него се види случајно и то највише, кад јој се злаћане власи заплету о какво шибље. Онда, ко је нађе, може се с њоме побратимити. Али ко вилу повиди, т. ј. ко прокаже да се с њоме побратио, тај више не може живити. Вила даје ономе, кога побратими, снагу и љепоту, а у критичним часовима и сама му долази у помоћ. Вила је, како народ вели, богоугодно створење. Једну причу, која каже, да онај, који повиди вилу, умре, доносим овдје, која се збила дјевојци из мостарског села Вртијеша — Јованци Крњевушића. Онаје била веома слаба дјевојка, била је једна од најслабијих жетелица, а и доста ружна. Једног дана поће на воду, кад угледа близу Неретве дјевојку с крилима заплетених коса за један џбун. Јока се преплаши и хтједе се вратити, али је вила зовну, рекавши јој, да се не боји ништа, те да јој расплете заилетену косу не прекинув јој ни једне длачице. Јованка послуша и учини, што је вила молила. Вила јој каза, да је она вила, и да ће јој увијек помагати при раду, да ће моћи радити, колико пет других дјевојака, — само ме, рече јој, не повиди, јер ако коме кажеш, нећеш живити. Кад су се сељани чудили Јованкину раду, па и њезиној љепоти, којује сваким даном добијала, једнога дана је присили отац, да му каже, како то она од једном може да ради за пет других дјевојака, јер он сумњаше, да није с враговпма у

каквој год свези. Кад се није могла оцу умолити ни онда, кад му је рекла, да ће умријети, ако му каже, рече све, шта је, и како је. Њезин се отац ради тога одмах покаје, али нема помоћи. Јованка је венула сваки дан, док једнога дана не свехну за навијек. Ово десет празновјерица, јесу у опште празновјерја нашега народа у Херцеговини, али ваља да споменем још три имена аветиња, које наш старији свијет невјерује, него их је створио само за малену дјецу, те којима ову плаше, кад се које расплаче, или развиче, желећи га успавати. Ова три ђетиња страшила јесу: Бука, (Букача, Букачина). — Бука је, како рекох, замишљена авет, којом се дјеца плаше. Ја сам распитивао неких сељана за ову авет, како изгледа, а он ми рече, да је то само плашило за дјецу, а да Буке у ствари и нема. Ја сам се на то досјетио, како сам ја Буку, као дијете, замишљао, а мислим, да је овако с малом разликом и друга дјеца замишљају, које родитељи плаше Буком. Доста је било само да ми отац или мати рекне: „Ето Буке!" а ја сам већ имао пред собом лик тога страшила. То је била, дакако стара бабурина (јер зар има што страшљивије од старе бабе Циганке, још кад ти рекне: метнућу те у торбу! е није друге, него да поманиташ од страха) у одрпаним хаљинама, гадна н црна лица, низ коју виси с приједа велика бритва, а на леђима велика торба. Бритву има, да реже језике дјеци, која ружно зборе, а торбу, да носи дјецу, која плачу. Ја сам је од прилике овако замишљао! Каранђолоз. — Ово је, као и Бука, измишљено страшило само за ђецу, те морам и њега изнијети онако, како сам га сам у ђетињству замишљао, јер су ми и за њега рекли, као и за Буку, да у ствари не постоји. Ово страшило, зар за разлику од Буке, замишља се као висок црн човјек, гадна лица, који такођер носи дјецу, али не која плачу, него ону, која су ударљина.