Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 47

М Р т

Слика из сеоског окивота у Србији — Раде М. Долановић —

ЈЈван Тодоровић је ваљан сеоски домаћин. Већ му је близу к шесет година, а кад му погледате Ш/ прав стас, румене образе и светле 'I очи, не бисте рекли ни педесет да има. Многи су завидели здрављу његову. Број година му ништа не сметаше да неуморним радом предходи синовима својим као пример вредноће. Мудром и строгом управом уз то учини да се задруга, којој се он старешина не поцепа. У кући је владао највећи ред. Он је пре зоре увек на ногама, те млађима изда наредбе шта ће ко тога дана радити после чега сваки одлази на свој одређени посао. Ако би се морало где ићи с колима даље од куће наредио би да се волови што ће се сутра укошкати добро одморе и нахране, а он би их два три пута преко-ноћ обишао, те видео имају ли хране и погледао у звезде, према којима одређује да ли је време поласку. Утежну стоку пазио је као и чељад своју и придавао епитет „ранитеља". Тако је ове године на неколико дана пред светог Саву наредио најстаријем сину да натовари двоја кола жита што ће отерати у Крагујевац да прода. Увече је било све спремно. Око три по поноћи изађе Иван из прегрејане собе само } г кошуљама и стаде пред кућу, те погледа на звезде да ли је време путовању. Ведра зимска ноћ. Мраз стегао па 43/јеш како церићи пуцкају у шуми, а чинити се да и звезде дрхте од хладноће.

Иван се стресе затим се почеша по глави и погледа опет небу... — Време је! — изговори за се и хтеде ући у кућу. У том се чуше меденице из кошаре где су волови. — Шта ли чине „моји ранитељи?" — помисли Иван и отрча преко снега до кошаре. Сутра дан је Иванова старица Стевана разговарала са својом пријом измеђ осталога и ово: — Ма нешто ми Иван од јутрос куња и све га тера на жеђ! — Но, исто виш тако од ономад и мој Добро ништа не ваља: све трчи ватри .... Боли ли Ивана глава и жали ли се како му се гади ? — вели прија Станија. — Ма јок, нешто се не жали да му се гади, но га неки ђаво ушинуо под леву плећку, па вели кад динем, а оно ка ножем да га удариш! — Редњичина убио га бог, тако се жали и Саво Перов — додаје Станија. — Не знам шта му би од једном? — вели забринуто Стевана. — Оно и године су, пријо, па да ништа друго није. Ја баш ономад говорим са Добром за Ивана како паметно управља, па кажем: не дај, боже, кад би потегао да умре одма би се ови млађи изделили. Стевана се замисли дубоко. За тим уздахну, одмахну главом и слеже раменима па једва чујно изговори: — ТТТта бог да! С богом се не можемо бити! —