Зора

Стр. 49

3 0 Р А

Вр. П.

V.

Но ја што значим? Неопажен атом Бачен у свемир, у вријеме, час, Неизвјесно чија подиже ме рука, Ни откуд ни чиј позвао ме глас.

Какве ли нити вежу ме за земљу Постанка мога гдје је куцн'о трен? Да л' по њем трага да оставим својег Ил' минем само као глуха сјен? Шта је мој позив ? Невоље и боле Уздахе јадних сазно је мој слух, II ја сам плако за јадима њиним, И с њима страда мој уцв'јељен дух.

Но да л' ћу и трун са жељезних брда Болова људских да одбијем млад, И само једну да убришем сузу, И само један да одагнам јад? Хоћу ли моћи као грјешнп Браман Ка Светој Р'јеци да приступим ја, Обале чије кити ружа, лотос, А свето небо у дубини сја.

II седам пута да залетим жудно С грјесима људским у валове те, Што теку тихо из костију Вишњег, И да их сперем ? Хоћу ли, ил' не?.

Док горски ланци, смарагдове горе, С челом од сребра дижу горди стас Над Светом Р'јеком...хоћу л' спрати душу, И у њој чути Провиђења глас. И очи моје несане да виде Свештену стазу куд ми ваља поћ' С небеском зубљом у крјепосној руци У људских јада и грјехова ноћ.

И крст спасења да понесем и ја За тешким гр'јехом огрезнули род, И пророк нада, пјесник утјешења, Вјекова бољих да окусим плод. И мален камчић хоће л' ми се дати Да спустим с вјером на обновљен храм, С чијег михраба проговара братство И свете правде одсијева плам?

VI.

Је л' то мој позив? Или жеље моје Мој жарки занос, само ташт је сан, Кој' мутну прошлост оставља пред јавом, Што новог жића огласује дан.

Све жарке мисли хоће ли да легну Смртника немоћ осјећајућ' сву, Док гр'јех се диже и царује св'јетом И живот људски дави се у злу?

И тамо, тамо, на ивици свега, Склапајућ' очи да опазим тад: Цирк шумни пунан и кесаре моћне И како црни обнавља се јад —

Крв људску звјерје гдје пролива кивно И ране тешке гдје отвара гр'јех .. . Падају жртве оборене смрћу, А цирком грми тапштање и см'јех..!?

Јован Дучић.