Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 45

ш. Тражи ли Вјеру? Гле на бр'јегу пустом Рујине стоје. То је древни храм. Сад нико не зна за почетак његов Ни ко му први обиљежи кам.

Ал' некад тамо ступало је смјерно Скрушено људство с гр'јеховима свим; Идоли страшни стајали су гордо И жртве свете дизао се дим. 0 стубе златне и раскошне своде Грмљаше молба и побожни пјев, Док нејач, дјецу, предаваху огњу Свирепог неба да ублаже гњев. IV.

Сад ту је пустош. Жртвенике свете Вјековски бршљан прекрио је густ! Потомства руком идоли су пали, И храм је ост'о обешчашћен, пуст . . . Не, мрачном земљом не пониче јоште Божанска мисб и небески над; А прошлост кад би била без чудеса, Да ли би ико за њу знао сад!?

Тражи ли Правду? О, ја сам је позн'о, Богињу свету коју посла рај! Сањ'о сам дуго : трон узвишен њезин, Подножја чија љуби вјечни мај.

И њу — на глави с ореолом чистом! Побједним сјајем блиста њена сјен И људство слабо, с химнама на устма, Гдје пузи смјерно у присјенак њен.

Пред њеним троном вјеровах да људств'о Ко иго збаци праотачки гр'јех . .. Вјероваху братство... Ал' тај санак неста, Сотонски злобни разбио га см'јех. И ја је видјех обнажену, б'једну, У руци с трском, челом трња сплет; Свештено лице окаљано видјех, И чух — презрењем пратио је св'јет.

Младости санак одбјегнуо живо! У мучном св'јету видио сам све: Сотоне, зв'јери, силнике и моћне Тек једно никад — само људе не! А њу кад видјех, окруњено чело Гдје бурно диже кроз презрење, јад, Себичност спазих гдје јој кида в'јенац И како хули, како ропће тад.

Хтједох да мрзим ... Ал' бједници, голи, У чијем оку суза јада сја, Љубав за људе они су ми спасли, Да љутом мржњом не прекипим ја. И њини јади оживише опет Љубави моје замрзнули цв'јет! И мислећ на њих, разум'јем што често Пожудно хитам да обгрлим св'јет . . .