Зора

Стр. 44

3 0 Р А

Бр. И.

ууХо-^Д. И®СМА I. ]Ј а видим како неосјетно тоне ) Млађаних дана узаврели шум, И дивљи пламен немирнога срца Суморни како поражава ум.

К'о јата ждрала што се на југ губе, Најљепших дана видим журни лет Одлазе хитно у дане гдје оста Небо без магле, без јесени цв^јет.

И пустош тиха исиуњава храме, Младостп громке куд брујаше звон; Кумири пали ... А сладосни занос? Нкт знам куд мину, нит куд оде он.

И трошност вјере, посгојанство страсти, Врлине чисте и гр'јехова бој, На челу печат сотонски и божји, Ударен крјепко у ностанак мој.

Ја видим да сам само слабо чедо Гомиле пусте и времена свог; У себи видим њино исто биће! Небеса иста, један исти бог!

У младој дунш, гдје струјаше топло Весела вјера и пламени над, Ја видим гдје се. разлива, ко р'јека, Нознања горког непознати јад.

II. А мисб млада? Куд пол'јеће она На мутном гробљу да оживп дан? Куд ће у јаву, гдје истине кобне Младости злагне зам'јенише сан.?

У пустош људску хита л', тражећ' извор, Заносној души да надахне лет; ЈБубави цв'јеће тражи ли на ст'јенп, 0 коју с' разби многи санак свет?

■\ Тражи ли љубав узвишену, чисту, У смртној љусци што гине и мре ? Само је вјечна љубав према себи! Ташта је варка оно друго све!

Све само санак, што очара душу Тек с првом јавом да уцв'јели њу. . . А да је има, нашто ли би јади И мора суза нашто ли би ту ?

На тржиштима, гдје се крчми она, Тортуру, огањ откри страшни дан, На којим вјечне испустише душе И Богочовјек, Ђордано и Јан.