Зора

2*

Бр. IV.

3 О Р А

Стр. 123

ном торбом о рамену и пуном руком белих и илавих писама и — после би било другојаче. Разбио би се онај сумрак, што се из углова оне таме у соби пробија кроз њих. Њихове би освежене и загрејане мисли запловиле по новој и око малој срећи и те би ноћи, и ако са малим задоволхтвом, легли стари у постељу, мислили тако лепо и надали се тако много. Али свега тога нема и кроз отужан мирис од „смиљките", што веје са венчића испод иконе, лебди само једно и једино питање: шта ли је с њим ? Они су као неми. Марко се наслонио левим лактом на астал и прстима леве руке стегао бућму косе више чела, десну руку спустио на десно колено, а без воље гледи оне шарене крстове на чаршаву. Заборавио је да скине наочаре, па како, опет преко воље, погледа неки пут кроз њих, а неки пут преко њих, тада га мами, нешто за њ мало необичније, и он хоће да нађе, колико боље види кроз наочаре. Ту видљиву разлику прати једноликим понављањем: сад је боље, сад је горе . . . сад је боље, сад је горе ... То се провлачи као једноставна зврка точка и он већ не зна да ли гледа кроз стакло или не, само види широко, равно поље снегом покривено, гомиле људи у познатим униФормама, са навученим шајкачама на уши, како држе пушку под пазухом и завлаче руке у рукаве ... и међу свима једно тако драго, тако пријатно лице. Старац чује неко тужно смејање и њему је то и тужно и пријатно. Он се већ меша и пролази кроз тај свет, осећа како се сви они мичу и крећу око њега, само тако немо и тако без живота. Али увек види јасно, као да је у истини, њега, истог онако

веселог, као што је био, кад су се растајали. Ту га прекиде Мара. — Знаш ли, ко ми данас долазио ? Старац је погледа право у очи. — Онај Миша, што нема . . . што му је нога онако — и баба избаци своју ногу мало у страну да подсети старца, на сакатог Мишу, ал' се он не сети. — Млађин друг Миша . . . кума Сарин унук — она види, како он неће, да се опомене — Та де!... што иде онако . . . рамље са штаком. — Марко разгали веђе. — Е, Миша, Млађин друг. Знам га, како га не би' знао. — Каже ми: „дошао сам тетка Маро, да те видим" Ако, велим, дете, Фала ти . .. Поздравила ме рече и кума. Кажем: Фала и њој, кад ме се сетила. Па пита за Млађу пише ли ?. . . Пише, кажем, ал' ето већ две недеље .. . — Петнаест дана, поправи је Марко. — Јест, кажем, ето већ петнаест дана, како ништа нема од њега, те се бринемо, бринемо, да само Бог окрене на добро!... „Не брините се, каже, тетка Маро, неће њему ништа бити. Он је јунак". Е, велим, дете, јунак, јунак . .. јрсте јунак, ама тамо је рат, а он је од меса, и што се каже, крви. После он отишо, а ја га гледам, гледам .... Сирото дете и она нога. Је л' и он би тамо, да није она нога онако . . . — Да бо'ме да би, вели Марко, само то је што кажу „очигледно неспособан". . . Како би, да кажем, држао пушку и . . . и .. . ону штаку. Мара не чује то научно разлагање. Пред њеним очима лебди Мишина несрећа и како га то сад чува . . . Колико је пута тога дана