Зора

Стр. 124

3 О Р А

Бр. IV.

помишљала, да је и са Млађом тако, сад би и он био ту, као и Миша, па нема бриге, нема стра, нема слутње, ама нема и ноге. Али је увек при том хвата гроза и она осећа да су јој то грешне, врло грешне мисли. — Сачувај Боже од тога! рече гласно. — Од чега? упита је старац, који није ишао тим мислима. — Да је нешто и Млађа тако... тако с ногом. — Ето ти сад, вели он, шта она мисли. — Али би он данас био ту. Марко зачкиљи очима и злобно рече: — Без ноге?! Њој то преврши сопствену осуду, а она се и онако боји неке невидовне казне. — Ја не кажем то! рече уплашено. Ал' се старац озлио. — И кад иде, *а он све онако са штаком : оп, оп !. . . оп, оп ! Мара лупи љутито рукама. — Ама ћути с тим! — Не ћу да ћутим !... Дете лепо, здраво има обе ноге, а она нашла Мишу. Али тога часа Мара заборави све. Те његове речи: лепо, здраво, има обе ноге и још нешто, што она не зна шта је, понеше је као на крилима. У њој закликта душа. — Па још кад се врати! рече, а чаша среће прелива. — Па јунак! вели Марко. — И здрав. — И леп. — И човек, прави човек. — Мара устаде. Из очију јој лије срећа. Она показа руком на миндерлук. — Па ту седне и гледа овако и мене и тебе и викне: „Имаш ли слатка мајко ?" Ено сине две тегле од орашчића... а он то воли, ја знам. Па целу теглу, до дна, а ја се топим. — Ту Мара приђе Марку и узе га за руку. — Оди овамо! Старац послушан и изненађен пође за њом. Она прстима отвори горњу Фијоку на орману и рече: — Пригни се! Марко се приже. —• Помириши! Он пажљиво помириса. Њој букћу очи од задовољства и госпоствено гледа у његову седу главу. Кад се он исправи, она истим гласом рече: — Осећаш ли тај мирис? Од куда би он знао какав је мирис ? Ту се опет приже и јаче помириса, па се исправи. — Лепо нешто мирише, само не знам шта је. Мара увек онако госпоствено стоји. — То су неке ретке, врло ретке јабуке. Чувам их за њега. . . Само пази како стоје — и она пружи руку дубље и извади једну белу, ланену мараму, у којој су замотане те ретке јабуке. Под марамом се осећа крупна гужва од хартије, да их од времена сачува. — Не ћу да их развијам — па донесе до носа Марку цело бреме. — Гле само какав је то мирис — и не сачека одговор, но их брзо метну на старо место и грудима приклопи Фијоку. Марко хтеде да пође асталу. — Чекај још! заустави га она. Тада отвори другу Фијоку и са једног утапканог места, диже један мали мек предмет и изнесе Марку до очију. — Погледај!