Зора

Бр. IV.

3 О Р А

Стр. 125

— Кеса! рече он изненађено. Па још плетена, а он "ће то волети. Мара је тресну мало и даде му је у руку. — Па ту рече он, има нешто. Кад разви мрежу извади златник. — Нов новцат, вели Мара пуна среће, и готово му оте новац из руке, да злато како не зарђа. Ту брижљиво склопи мрежу, поглади је мало дланом и брзо остави на старо мјесто. — Па пази сад! и ту отвори трећу Фијоку. Марко ништа не уме да види. Он радосно рече: — А шта ту имаш? — То су његове нове кошуље. Погледај то платно, као паучина је. Ако знаш шта је ћерћелија од сто, ето то ти је... Нисам хтела ни теби да покажем... А што је лепо, а што је бело . . . ето, зар то није снег у ФИЈОЦИ. Ту опет приклогш Фијоку, стаде пред старца и још последњим одсевом своје отоићашње среће, но сад сам и тужније и жалосније, зајеца као светица каква. — Само да он дође! Само док он дође! Старац се сети свију својих намера за тај дочек. — Та већ онда, и он опет хтеде нешто здраво много, али не нађе ништа, што би му жељу задовољило. Ту поносно диже главу и рашири Руке: — Ама ја ти кажем бабо, ми ћемо га царски дочекати. Мара прелете очима целу собу. То беше све њено благо. Она ману руком око себе, те једним покретом показа све у соби. — Све је, рече, ово његово. — Само његово. — Што он каже, тако мора бити.

— Мора, вели старац. — А ми?... је л' ми ћемо само тако... да га гледамо. Ја не тражим ништа више, ја'оћу само да га гледам. —■ И да га чујем, додаде он. У њој се разлабавише живци. Кап се, по кап досипље у срце, и оне се већ прелива. Све што јој је на срцу, одсјакује у њеним очима и као маков мирис опија душу, пуну нежног и тужног расположења. Она сави руке себи под груди и паде лицем по миндерлуку. — Моје добро, добро дете... мајчина радост, мајчин благослов !... срећа њена, кућа њена! Ту јој глас добија одсечнији ритам. Свака се реч при крају топи и полако прелази у монотоно шапутање и најпосле се кроз једноставан и тих шум осећа само прекид од тешког грцања и већ њене очи натаиају алев јастук на миндерлуку, квасе јој образе и носе собом тај тежак терет, што се тако љуто навалио на њену душу. Марко тешко уздану. Седе као и пре на исто место. Исто тако нанесе главу на руку и погледа кроз наочаре, и за мало, а већ пред њим оно исто поље снегом покривено, исги онај неми свет око њега, са светлим оружјем, а пред самим њим, очн у очи, стоји он, Млађа, опет онакав какав је био, кад се растајали. Али туга, као и радост тихо и стално отиче; испреда се из свога клубета неосетно, као паучина и на њеном месту диже се вера, греје слеђено срце, покреће утишану крв и затворене очи виде много светлије много пријатније. Марко се први трже. — Је л' бабо, је л' теби 'хладно? Она још под утисцима својих суза рече тужно: