Зора

Стр. 126

3 0 Р А

Бр. IV.

— ЈТадно је мени, још чим је он... Старац јој не даде, да се онет самој себи врати. — Ама ја те питам за друго, за нешто истински... је л' ти онако ладно, и ту показа на Фуруну. — Г1а ваљда још гори. — Светли се нешто видим, само је мени, ко би га знао за што, мени је зима. Мара се диже и убаци у Фуруну два суварка. Ту седе на малу столицу и загледа се кроз решетку на Фуруни. Старац се окренуо њој и погледао ка њеној страни, само тако широким погледом, да се не би могло рећи где гледа... И једно и друго не говоре. Код ње се и мисли изгубиле и она отворених очију, нетрепћући, немислећи гледа у жар. Њему је тешко од те тишине, али не сме, нема снаге, да је прекине. Боји се своје речи, свога гласа, да ће му распрснути бубњачу, продрети у мозак и као тупо, врло тупо гвожђе разгњечити мозак... А шта је још горе, та га тишина дави и умртвљује. Она се са неком лепљивом силом слегла око њега, притискује га са свију страна, стеже му гтрса и слабине и као гвозденом руком, не да му, да дише... Свесно осећа, да то није страх од неке слутње и каквих страшних мисли, њему никаква страхота не буни срце, но се то диже из самог њега, пробија се кроз сваки део његовог тела, удара силно у мозак, спушта се као бодљикава и пакосна прилика на његову расцвељену душу и права гроза потреса га од пете до темена. Он очајно скочи и приђе Мари. — Говори ми нешто! Реци ми ма шта! Мара га уплашено погледа. — Шта да ти кажем, шта ти је ?

— Не знам шта ми је, али ми је нешто здраво, здраво тешко. Ту — и он се ухвати за грло — ту ми је тешко, ту ме мучи. Баба се диже. — Кажем ја теби зави врат, а ти не ћеш да завијеш. Овака зима, а он тако головрат, па сад стегло.. да бо'ме да ће да стегне. И тај прекор, на кога би Марко у своје време друкче одговорио, пада сад тако пријатно и тако лековито. Он тихо рече: — Мора да сам назеб'о (а у себи мисли: није ово од зиме, друго је ово). Ишао сам јутрос мало до гшјаце па ме ваљда ухватио овај ветар (а у себи помисли: није то од ветра друго је ово). Сутра ћу понети шал (па сам у себи додаје: шта ми може шал помоћи ?). ■— Понеси, понеси, каже Мара, ја како ти кажем, онако ти је увек. — Понећу вели он благо. —- А, шта хтедох да ти кажем?!.. Нешто сам хтео. — Ту он набра кожу на челу и поче се присећати. Хтеде на силу да се нечега сети, чега управо није било, но само његова жеља да се говори ма шта било. — На пијаци нешто! рече Мара. Њему добро дође та опомена. — Јесте, јесте... видео сам тамо рибу... има лепе, врло лепе рибе. — Па што ниси узео. — Не једе ми се. Пре ми се јело, а сад нешто не марим. Мара прићута на то. И она осећа, како сад не мари за рибу. И опет се испразни њихов разговор, али сад ни код Маре нема суза у очима, ни Марка не ломи више онај страх. Она, толико растрзана тим разним утисцима омлитаве као да више за њу нема на овоме свету ни злога ни доброга. Њој је соба чудна, светлост нејасна,