Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 127

околина без живота. Самој себи постаде, као да се пита: јесам ли ја ово, је ли је све ово у истини тако око мене... зар није ово неки сан, гдје ја онако гледам, А Марко осећа празнину на месту онога немира и у ту се празнину долива њему нешто непознато, само га то очигледно храбри. То се подиже из сред њега и снажи му све тело, пење се своме врхунцу и носи са собом и његове пречишћене мисли. То га диже са столице и он погледа оштрим и неустрашеним погледом своју жену. — Маро, рече свечано. Ништа преко Бога! Она га не разумеде. — Како то?! — То ти кажем. За њега се Бог брине, како му он жели, тако ће му бити, па или тамо на граници или овде код нас. И њу та његова вера поврати себи. — Ја му се увек молим његовој доброти, рече тихо. — А он ће помоћи. Он је свуда и на сваком месту. Тог се часа у њеној души преломи нешто и она осећа, да је у њеним рукама сигурна котва, која је чува да не залута. — А ми му нисмо никад згрешили. Је л' да нисмо ?.. — Никад! рече он, и тад се још више исправи. Његов је стас госпоствен, поглед горд, пун одважности. Он пружи десну руку према Мари, како би јој гшказао сву силину онога што ће да каже. — Нека се само он врати жив и здрав, а ја ћу, ево ти кажем, скупити пару по пару, па ћу отићи, знај да ћу отићи, на свети гроб, да му се за то захвалим.

Мара жарко гледа у ту будућност. — Па ће те још звати аџијом. — И то, ама ћу још док имам очију, погледати на оно мјесто, где се његов син мучио. II кад умрем после, не марим. Све сам дочекао, све сам доживео. Ту старац седе опет где је седео и пред њим се у тај мах није пружало поље снегом покривено, није видео раздробљено колено, ни локве крви по беломе снегу; него је стојало пред њим у јасној и величанственој слици горостасно кубе, са златним крстом на врху, које га тако чаробно вуче себи, и коме он као ожеднео путник хита преко врлети и вода, да челом додирне то свето подножје. Марино задовољство нађе ближу околину. Она отвори горњу фијоку на отману и изнесе једну малу и исвешталу слику и донесе Марку до очију. — Погледај га! рече блажено. Марко брзо погледа слику и по његовом се лицу разли задовољство. — Мали Млађа, рече задовољно. — Још пре петнаест година. Исти је такав био. — Само црномањастији. Баба трже слику. — Млађа црномањастији?!... Баш никако није!... Исти овакав нлав, бео... исти овакав! Старац је погледа са стране. — Бог с тобом жено, та он је црномањаст. — Сад, сад убрза она мало љутито, сад јесте њешто црњи, али онда је био такав... Ето погледај слику према свећи... Видиш плаааво..." Све се прелива... Ето погледај! И она пружи слику далеко од обојих и пусти је косо према свећи.