Зора

Стр. 128

3 0 Р А

Бр. IV.

— Ја не видим, да је то тако плаво, рече он. — Е ти 'оћеш све по твоме. Не кажем ни ја, да је баш плаво, али је опет смеђе, но плаво... Управо чисто смеђе. — Е смеђе јесте, али није плаво, — Није он ни црномањаст. — Није црномањаст, ал' је црномањистији више. — Смеђ, вели баба, па прелива на плаво. — Смеђ, чисто смеђ, вели Марко. Мари се досади. — Кажи ти како 'оћеш, ал' ја знам, какав је. Она мету слику пред собом на астал и загледа се у њу. Њој изађе пре очи онај мали несташни Млађа, како зајапурен улети у ту исту кућу, како брзо отвара долап, још брже сече велико парче хлеба и са пуним устима залогаја јури кроз врата, да где на плоту, или гомили камења одседи тај блажен тренутак, у коме ће тако безазлено уживати у своме уловљеном залогају. Његово свеже, румено лице трепти пред њом и она и сад осећа где је весели његово здравље. После пред њеним очима прелете невиђено, толико дугих година, док не дође онај тренутак, кад га је она на том истом миндерлуку посадила, момка, правог момка и кад му је са извесним задовољством и неком тајанственошћу — што је њој тако мило било! — кад му је испричала, да се за њ много распитује, нека њена знаница, која има чувену девојку. Она види, како Млађа сав румен заклања шаком лице и срамежљиво

кроз прсте каже: „Ћути мамо, ја ћу сад да бегам!", али је опет остао и до краја дослушао о лепој и вредној девојци... Па после кад је онда „улетео у собу" и чудним гласом викнуо: „Хоће рат!" и како је њој тада заиграло сво месо, а под ноктима јој било, као да је неко голица а она је тада у себи помислила: ово је туга!... После онај растанак, сад је он пошао тамо!... Ал' већ се то не види- Нешто јој изнутра, у самим очима гори, као ватра и она већ не зна, да је то суза потекла... Њој се чини, као да је на неком далеком путу, да иде непрестано, и и да осећа, не умор од ода, њу ништа не боли, него, да је нешто стеже, да је камени. Она већ не види како је Марко заклопио очи и сањиво дише. Они обоје не осећају, да се и последњи жар у Фуруни гаси... По некад им и преко вољи рамена задрхте, руке се само увлаче у рукаве и млака им крв мили по леђима и врату. Марина глава потону јаче над његовом сликом и она, као и тица на смрзнутој грани, што бури перје потиже озеблу ногу са гране, и завлачи ја под топло перје на трбуху, завија главу под крило и оно осећа, да није више Жива човечја душа, но тица коју Бог брани. Лампа се од себе гаси Већ се ни бела кугла не светли јако, и само нешто жуте, слабе светлости пало на зелено подножје. Из стаклета се диже загушљив и тежак мирис од Фитиља, пење се до таваница и спушта на њихове оборене главе... Тога је часа њихов Млађа одређен, да буде шиљбок на мртвој стражи.