Зора

Бр. IV.

3 О Р А

Стр. 129

/

есен Пера С. Талетов —

|ШЈ| на се била прибила уза ме и Јрр^гутала је сваку реч, која је п релазила преко мојих усана. Ја КС сам тихим гласом читао неку | страсн}' историју двоје заљубљених. С времена на време морао сам прекидати читање, јер јој је сухи кашал, распињао груди. То је био грозан кашаљ, који је и мени, кад год сам га чуо, наборао чело. Кад се опет к себи поврати, она ме гледала очима, које беху сузне од силног напрезања, а њезино бледо и лепо лице преливала је блага румен. Гледајући ме својим умиљатим погледом, у коме је лежало мало стида, стискала је моју руку све више и више — као да је она, јадница, била крива што је кашљала. И ја сам немо стискао њезину ручицу, читајући даље мало уздрхталим гласом . . . Дођосмо до места, где се заљубљени зарицаху, да ће се вечно, вечно љубити. Она ми наједном јаче стиште руку, но што је до тада стискала, а ја подигох главу и мој поглед сусрете се с њезиним благим и тужним погледом, који је тражио моје очи.

Био сам веома потресен, па нисам могао дисати, као да ми је груди и грло стезала велика гвоздена карика. Да бих, у неколико, прикрио своје узбуђење, дођох до отворена прозора. Благи поветарац, који је миловао већ увехло лисје, мало ме је освежио. Она се лагано диже и дође до мене, обави својом нагом и студеном руком мој врат. Ја је страсно привучем уза се и љубио сам је, као да је много година нисам видео, а непрестано лудео за њоме. И она је мене љубила, а сузе из немих очију капале су по нашим грудима, које су се нагло дизале и спуштале. — Вечно, вечно, клицаше она, гледајући ме ужагреним очима, а стискајући ме све јаче и јаче. — Вечно, вечно, одговарао сам ја, враћајући јој страсне пољупце... Стојећи тако крај прозора, гледали смо у дрвеће, које је, готово, уздисало, кад им поветарац додирне увехло лисје, које се још мало отимало о живот. На једном се један увехли листак ослободи своје гране и паде шуштећи крај наших ногу... Београд.

Ђерзелез

ДлИЈА Миленко М. Вукнћевић —

(наСТАВАк)

Р"ао год што су анахронизми у на. родном предању кад се узимају -као сувременици Марко Краљевић и војвода Милош са Ђерзелез-Алијом, Ј тако су анахронизми и кад народно предање узима као сувременпке Старину Новака, Делн-Радивоја и Грујицу.

Од свих јунака српске народне појезије највише долази у додир са ЂерзелезАлијом Змај Деспот-Вук, Вук Јајчанин (што мислим да је једно лице). Порча од Авале, Тукунлија бан, Јакуб-паша, што би се, према досад реченим, дало извести као да су сви јунаци сувременици Ђерз