Зора

Бр. IV.

3 О Р А

Стр. 14?

Р И С М А

У Бврлину, марта 1898. год., (Српска пјеслш лгеђу Нијемцилш). Послије свршеног првог дијела програма првог концертног вечера Виоградског Пјевачког Друштва, приређеног у Новој Краљ. Опери 1. марта т. г. по нов., окрену ми се један старчић, Нијемац, посјетилац тога вечера са својом госпођом и кћерком, веома лијепом плавушом, а који бјеху тнда моји сусједи, и веома задовољна лица рече: „Асћ, теш Негг, 8Ге 1)а1)еп зећг Мпе 1ЈапМеи1;е!" Па бурно тапшући устаде и пружи се преко огра^е балкона заједно са својом љупком кћерком, да се нагледају живописне српске ношње наших женскиња, пјевача, јер женскиње бјеху у лијепом народном руху, заступљеном пз свпх крајева Српства. Аплауз је био до заноса и одушевљења, а нама Србима играло је срце од радости, гледајући како се образовани и отмени Нијемци одушевљаваху и како одаваху своје допадање и свој суд српској народној пјесми, која је чаробном милином звонила у пространој и луксузно декорисаној згради. Али, и ако је било толико одобравање српском пјевању, ипак је публика крајем другом концертног дијела напуштала зграду, те кад су пјевачи довршавали с пјевањем, имали су пред собом врло мало слушалаца. Зашто? Зар други дио није био лијепо отпјеван? . . . Прпје бисмо пребацили пјевачима на првом дијелу, у којем је при почетку пјевања фино музикално ухо и могло примјетити незнатне неправилности, но на овом другом, који бје.ше пјеван пријатно, красно, изврсно, умјетнички, прецизно. Ну, напуштању зграде од стране посјетилаца охога вечера приЈе свршеног концерта, два су узрока. Први, што бјеше доста касно и што се публика дугим временом занемарила, јер програм бјеше: једна комедија у једном чину, први концертни дио, друга комедија, па други концертни дио. Оба позоришна дјела бјеху доста велика, а у концертним дијеловима пјеваху се многе пјесме; тако, почетак другом лјелу концерта био је тек око половине једанаест часова. А други . .. Да; други узрок! Славни ШаФарик овако карактеристише пјеснички карактер Словена, имајући, разумије се, у виду највећма српски

народ: „Гдје је словенска жена, ту је и пјесма. Кућа и двор, брдо и долина, ливада и шума, градина и виноград, све се разлијеже од њезине пјесме. И ми мислимо, да можемо тврдити, да у Европи нема ниједног народа, који би могао показати такву природну поезију и у таквој множини, бистрини, срдачности и топлини." Узоритост српској народној пјесми призната је и досуђена од свега образованога свпјета, а понајвећма баш од самих Нијемаца, који су имали сада прилике да је чују живу и из српских уста. Онај охоли, онај горди Гете и она скромна и чувена браћа Грим, Вилхелм и Јаков, имали су знатног удјела при сплету ловоровог вијенца нашој народној поезији. Они су српску пјесму с особитом љубављу учили и проучавали и упознавали је са својим народом, који је, одиста, радо и примао. Ну, ако су Нијемци тако лијепо примили српску пјесму као реторску умјетност, нису је могли у истој мјери прихватити као музичну, као мелодију. Карактер и особине њемачког народа битно се разликују од карактера и особина српског народа. И дуго би нас одвело, кад бисмо сада и на овом мјесту то износили и разлагали; с тога, да узмемо само пјесму. Нијемци се одушевљавају плахошћу, бурношћу и страсношћу својих пјесама, које се одликују својим ентузијасмом. Док код Срба није тако. Српска нјесма није бурна, да за тренут распаљује, нити је, пак, тако велика и страсна да за часак загрије; онаје тиха, блага и скромна, као што је и Србин сам, потиче са срца освјежена дахом милине и разлијева се полако да загријава и да уљуљкује. Њежна је и топла српска пјесма као ријеч материна, пуна милине као први прољетни пуп, а пуна побожности као шапат молитве праведникове.Вијекови супролазили,српски се народ и уздизао и падао, и цвјетао и тужио за цвијећем, а пјесма гаје вазда пратила, вазда је благо струјала кроз крв његову. Пјесма је храброст проносила кроз бојне редове, љубав је разносила кроз горе и дубраве, а топлину душе мајчине причала је крај колијевке дјетиње. „И што Србин живи крај свих зала, —• пјесма га је одржала, њојзи хвала!...

«•