Зора

Стр. 146

3 0 Р А

Бр. IV

онај мој коњ са цијелом оправом ... Прво га погледај како ти се свиди. — Оно је мој доро ( хвата св за главу, носрне ) мој, мој. — Што ти је, црни робе. . . Јел'те гуја ујела? — Оклен ти тај коњ? Говори ! —... Поклонила ми га је једна жена, нека удовица, тамо негдје на мору, око Задра. —... Каквабјеше? — Па лијепа... Ноћио сам с њом ноћ, једну лијепу но прекратку нојцу, па кад је даривах, она ми даде то уздарје. —■... Име јој реци, име! — ... Некакво чудно име, не шћаше јој приличити. Како оно бјеше — да: не шћаше пуста ни мало бити поносита, на ппак се зваше — Горде —- Гордана. Лажеш ... Но кад ме већ нагониш да ти кажем, да видиш да не лажем, хоћу ти још нешто рећи: Нмађаше чудни младеж на лијевој дојци ..." Нукошевезе на рукама. Падаше лажни турбан и брада у лепога паше. Гордана је у наручју Вукосављеву, где је боље за обоје. У овој оригиналној глуми, — где има и комедије, и водвила, и комичне опере, и оперете, тако да се једва можемо решити на овај суд. Гордана * је комедија, — има доста лепих ствари, али и недостака. Предмет је добар, заплет је, као и у свима добрим водвилима, добро изведен, почетак је у неспоразуму. Стил, готово без замерке; прост и енергичан, и у томе у свему налик на личности које се њиме служе; начињен руком сигурном и лаком; ако где и склизне томе је узрок оно претерано бирање и тражење онога што ће да изненади. Свака је личност говорила оно што треба и ништа више, а говорено је грубом отвореношћу. Све је, на крају крајева, боље од осталих његових ствари, лепо и тачно, ако хоћете, чак и од артистичкога укуса, али... И ако је Гордана , по нашему мишљењу, најбоља ствар г. Лазе Костића, која чини част и њему и нама, — она је * Г. Ј1аза Костић, као да је и сам био несигуран како ће назвати Гордану, па ју је, по угледу на Французе, на чији је језик Гордана преведена, назвао глумом.

била саслушана мирно, без узбуђења, готово с извесним ианоро.и. Ево узрока томе. Г. Лаза Косгић је сву своју пажњу посветио једној личности, Гордани, ономе што се у њеноме срцу и глави догађа. Гордана је овде као и оно кршно приморје далматинско: крш, море, — са свима својим лепотама, буром и издајничком мирноћом, — и, овде онде, дуж обале, питоме мале луке. Све остале личности око Гордане само су за то да ним о њој говоре. Разумемо што је сва пажња окренута Гордани, тако н треба да буде; али је, тако исто, од велике погребе било брижљиво и смотрено израдити и остале личности, те да наи не изгледају сувише кепеци и пајаци у дивовску друштву. Иначе, сав труд одлази у ветар, а ова глума, до пред сам крај свој, стоји исто онако несигурно као мала деца кад полазе ногом, те се не зна управо како се треба понашати. Осим овога г. Лаза Костић је заборавио, чини нам се, да треба замишљеноме дати јаснији облик; идејама више акције, више стварности. Он је хтео да нам покаже лепоту праве љубави у њеној природној наготи и чистоти. Гордана треба да је „оваплоћење" љубави. Она је добила и означење: гусарева кћи, али се не види да је писац мислио да она не треба да буде изузетак и неприродна. Кад је тако, онда нам је доста народна песма Лзуба Хајдук Вукосава. Још нешто, Гордана је, више него што се то доиупгга, бесна, размажена и мало романтична. Оваква каква је, Гордаиа би могла бити лепа оперега када би се нашао добар музичар. Тим поводом ми бисмо могли добити лепе стпхове, које би само г. Лаза Костић могао начинити. Језик којим је писана Гордана, јесте онај исти којим је писао само Љубиша; језик чист, прост, јасан, пун израза, звонак, пун погодних, нама слабо познатих, речи. Београд, фебруара 1899. Ј. М. Јов,