Зора
5
Бр. IV.
3 0 Р А
Стр. 145
страним човеком. Али, ова нога боли и Михата. Ваш тај, по себи незнатан и не необичан догађај у обичајима тих људи, реши судбину Вукосављеву и Горданину. Вукосав допадне тамнице Боичић-Алила, старог ускочког крвника. Дани пролазе, Вукосава нема. И другови му се вратише, а њега нема. Кад их Гордана редом пита о њему, сви ћуте. Љубавни је бол силан као и смрт. Г1ред њим се неми. — Сцена је ова од јакога ефекта, а њих је тако мало у Гордани, да је и тога радп она већ осуђена на хладан дочек. Михат, сад преобучен у гуслара, лута око куће Вукосављеве, као и сама Гордана, тугујући за изгубљеним. Кад је види у сузама, сажаљење се пробуди, каже се Гордани, призна јој да је он Вукосава издао Турцима, за то што је видео како ју је ногом ударио. Гордана се разгневи, али брзо и стиша. Михата братими, распитује о Вукосаву, чак признаје да је Вукосав заслужио онаку освету. Док она тако говори у глави јој се ствара план о ослобођењу његову, из затвора. Па ево шта смисли та, толико лепа н поносна, толико досетљива и лукава, ускокова љуба. Начпни се пашом па: „На се баца одијело дивно . .. А за појас двије пушке мале. .. А међу њих јатагана златна; Па оседла коња дебелога ... Па се коњу на рамена баци, А дохвати тешку топузину . . . Нагна коња низ чаршију млада . . . Ћера коња ка Удбини граду Пред дворове Боичић-Алије .. ." Михат бембер, који је у овоме послу био помагач, а и у милости Боичић Алила, припремио је овога на долазак силног паше Змијоглава-Гордане тако, да овај правоверни прости бег дрхтп од страха. Али. ни Гордани није боље. Шест месеца како није видела Вукосава, који је трунуо у тамници. Многи се осећаји ускомешају, не зна се који силнији од кога. Сад настаје борба јача и од оне где главе полећу. У тешким ланцима, оборене главе, зачуђен и спреман на све, ступа он пред
Гордану. Место речи милоште и загрљаја сипају грдње и ударци плахо као киша. „Имаш ли жену? — Немам никога. Ја сам самоглавац, одговара Вукосав, јер му је жао ма и поменом срамотити Гордану пред бесним пашом. Удвојени ударци; за њима кајање и признање Вукосављево да има жену, да је она милокрвна, и т. д. На велпко изненађење и задовољство Боичић-Алила, ово признање навлачи опет бој без милости. А зар и удартдп, у оваквим приликама, нису израз милоште и љубави и власти. То није још све. Освета је мала. Свака друга би давно полетела у загрљај Вукосаву, али Гордана не би била Горде, кад би то чинила. Чистој љубави треба више хране, јачега уверења, несумљивих доказа. Вити вољен и волети доста је, истина, али је то, ипак, увек недовољно. Овака је љубав провала; треба или море или небо па да је нестане. Она показује и своје лице и своје наличје. Опијена осећајем својине, власти,Гордана,дотле мила,размажена и узвишена, открива дивљу и свирепу природу гусареве кћери. Судите сами. Зараванак на Острвици. Вукосав сгш, Гордана нестрпљиво гледа у њ, удара га ногом. „— Устај доста је било ... — Пусти ме да још мало проснијевам овај лијепи сан ... — Што ли си то снијевао? — Снијевах? да сам дома, у моје љубе. —... А зар не мислиш болан да се преудалаУ — Преудала? моја Горде?... не-не! А да колико си тамновао ? —... биће по године. — Па зар да те жена чека по године? —. . . Шта је то по године? Годину, десет, двадесет... вјечито. — А били се ти оженио, да су нешто њу заробили? — Не. —... Зар си заборавио, болан, да си кренуо на своју погибију! ... но у нас је обичај, кад се опраштамо са каквим осуђеником, који полази на своје губиште, да му нешто поклонимо што може ваљати онима који му бјеху мили, да га се сећају и да причају о њему.. . Ено,